"Čekajući biciklistu" (kratka priča)

 "Čekajući biciklistu"

SYNOPSIS: Biciklista se priključuje čekačima Godoa. Zajedno proživljavaju povratak Sina, uvrede uspavanog komšije i govore o uspomenama. Neko stoji i čeka, neko putuje, neko spava. Ko će prvi doći do cilja – do pripovedača?

 

        Vozio je vrlo predano, ali nikako nije uspevao da se pomeri. Makar se svet oko njega okretao, pa nije morao previše o tome da brine. Koliko god je pokušavao živeti bezbrižno, makar na neko sitno nezadovoljstvo, misli bi ga neprestano vraćale. Za njega, smisao je bio poput kakve nemani, od koje se mora bežati, a u životu bekstvo jedino što se uopšte može raditi.

      Kada se svet dovoljno izokretao, našao se pored dva putnika na autobuskoj stanici. Dok se nije sasvim približio, ponavljali su rečenice "Hajdemo!", "Ja ću da odem!” i “Briga me!”. Setivši se da dugo nije ni sa kim popričao, biciklista se nasloni na volan i poče:
- Kuda ćete, gospodo?
- Mi? Nigde! - rekao je viši, smeđ gospodin sa boulerom na glavi.
- Kako nigde? Ja idem kući! - rekao je drugi, skidajući cipele.
- Pa šta onda tražite ovde? - pitao je.
- Ko si ti uopšte da nas tako zapitkuješ? Jesi li to ti? Koncačno si stigao! - priđe ovaj viši i poče vući biciklistu za kaput i stezati mu ruku.
- Ne budite blesavi! - otrže se ovaj. - Ja sam Biciklista.
- Uh - razočarao se, polako puštajući ruku i brišući je o pantalone - Ja sam Vladimir, a ovo je Estragon. Čekamo ovde već danima.
- Čekate? Koga čekate? - upitao je nestrpljivo.
- Pa njega. - reče Vladimir.
- A kad on dolazi?
- Ne znamo.
- Ali dolazi?
- Ni to ne znamo!
- Pa žašto onda čekate? - zbuni se Biciklista.
- Rekao sam da je trebalo da odemo! - reče Estragon. – Hajde pusti me da ti ispričam onaj san!
- Briga me za tvoj san! – odvrati Vladimir - A ti, Biciklisto, zar nemaš šta pametnije da radiš, nego nas ovde da ometaš? Skloni se malo tamo da vidim da li dolazi!
- Ne. Ja ne radim ništa drugo, samo vozim ovaj bicikl i pričam sa prolaznicima.

* * *

   Suze sveta su konstantnog kvantiteta. Za svakog ko se negde smeje, neko drugi plače. Zato je možda najbolje smiriti oba. Svi čekaju ili je svima smrtno dosadno. Nešto se možda dogodi, a možda i ne. Kakav kosmički apsurd! Svet je komedija onima koji misle, a tragedija onima koji osećaju, kaže Horacije Valpol.

* * *

  Sva trojica su me sada zajedno čekali, pitali se žašto me toliko dugo nema i zašto sam ih tu postavio.

- I gde ste rekli da je? - pitao je Biciklista.
- Ne znamo! Rekli smo ti već dva puta! - odgovorio je Estragon.
  Poslao sam sina da im se javi. Biciklista je naslonio svoj bicikl na ogolelo drvo pored puta, uzadhnuo i spustio se do kamena na kom je sedeo Estragon. Na brdu pored, pojavio se dečak.
- Ko si ti? Je li te to on poslao, opet? - upita Vladimir.
- Da.- odgovori dečak mirno.
- Kad dolazi? - mahao je rukama.
- Sutra.
- Sigurno? - nećkao se.
- Da.
- To je rekao i juče! – povika Estragon.
Ne nekoliko sekundi je nastao tajac.
- Dobro, nebitno, hajde idi. - reče Vladimir. 
- Sutra će doći moj brat!
- Kakav brat? - prenu se Vladimir.
- Onaj koji je došao i juče. - dečak je otišao.

* * *

 

- O, ne! Šta se desilo? Gde su mi nestali točkovi? – povika biciklista.

- Vrag ih odneo! - odgovori Vladimir.
  Podigao je bicikl i doneo ga do puta. 
- Nema veze, neće me to sprečiti da obiđem svet! - odluči Biciklista.
- Ti si lud! - povika Estragon. 
U pozadini se čuo neki bučni komšija.
- Veruj mi. Prethodni je bio isti ovakav! Bez točkova, a na njemu sam upoznao Sirenu, Lava Koji Govori, Mudraca i Bandite! Kada malo bolje razmislim.... pa to se desilo baš ovde! Na ovom mestu! Točkovi mi nisu ni trebali. - govorio je kao da se potpuno pogubio. - Zapravo, imam sačuvano jedno pismo od Sirene! - izvukao je parče hartije, na čijoj je poleđini crvenom bojom pisalo "Za mog Sinbada". 
- Sinbad? Zar se tako zoveš?
- Ne, samo me ona tako zove.
   Kada im je to pokazao, okolo je nastao potpuni muk, ali se na ivici puta pojavio čovek duge plave kose. Bio je to bučni komšija od malopre. Besnim korakom stigao je do naša tri junaka. Sve vreme je vukao kofe iz kojih je ispadao pesak.
- Kakva je ovo buka? Zar u ovo doba? Uvek isto mogu da očekujem od komšija, bio dan ili noć, dernjava, kuknjava... šta je sad bilo? Hajde idite u krevet i tiho! - vikao je.
- Gospodine, vi ste jedini komšija koji se ovde dere. – odgovorio je Biciklista.
- Naravno da jesam! Zar sumnjaš? - ljutio se plavušan.
- Ko Vas je pozvao u moju podsvest? - pitao je Sinbad zbunjeno.
- Kakvu podsvest? Dereš se kao da ti kuća gori i sad se praviš sladak i lud! Idi, spavaj više! - trljao je oči.
- Spavam? Ne mogu. Ja sam na putu oko sveta... na ovom biciklu! - hvalio se.
- Ovom? - prošetao je oko Bicikliste - Pa on čak ni nema točkove. Je li tvoj otac nekad vozio bicikl bez točkova? Šta si ti, neki cirkuzant? - pitao je komšija ljutito.
- Ja sam Biciklista. - rekao je odvaćno.
- Dobro, samo prekini više. I svoj put i neprospavane noći! - okrenuo se i krenuo.
- Čekajte, kako Vam je ime?
- Laki. - odgovorio je, čak se ni ne okrećući.

- Laki. - ponovio je Biciklista. - Za koga li mu je taj pesak?

* * *

  Postoji neka praznina. Nešto je isprazno, za sve učesnike i gledaoce. Ti si jedna od bezbroj ptica. Zašto ne bi mogao nekome da kažeš šta si sanjao? Verovatno će te bolje razumeti nego svemir. Čak i da neće, svemir ti neće odgovoriti onako kako ti možeš da ga razumeš.

   Zašto veruješ, ako ti je to teret? Da li je teško jer ne shvataš?  Spiritualna očekivanja su daleko manje izvesna od fizičke radosti ovog sveta.

* * *

- Hajde da malo ubijamo vreme. - reče Vladimir - Biciklisto, pričaj malo o svojoj prošlosti.
- Ja nemam prošlost, imam samo ovaj put... - objasnio je. - A vi?
- Mi ne znamo. Tačnije ne sećamo se, pa tako, možda je ni mi nemamo. - odgovorio Estragon.
- Baš čudno. - rekao je Biciklista.
- A hoćeš da nas pustiš da idemo sa tobom? - rekao je Vladimir.
- Da, hajde! - reče Estragon.
- Čekaj! - prekide ga Vladimir - Pa mi ne možemo!
- Zašto? - upita Estragon.
- Pa čekamo. - reče Vladimir.
- Koga? - pita Biciklista.
- Njega. - odgovori Vladimir.
- Eh, bolje da ste se ubili... - našali se Biciklista. - Znate, sanjao sam ovo mesto. Sećam se da sam u snu ovde odustao jer su postojala ista ova tri puta, a sva tri me možda vode do cilja. Kako bih uopšte mogao da odlučim?
- Pitaj nekog? Možda ja znam. Šta tražiš? - upita Estragon.
- Pa kraj. - jednostavno odgovori ovaj.
- Kraj čega? Uličnog puta? - iznenadi se Vladimir.
- Kraj moje avanture. - govorio je, gladjući u daljinu. - Jeste li čuli za Kirkpatrika, on je prvi kovač koji je ikada napravio bicikl. Na celom svetu. Ovaj moj mu je jedan od prvih radova. Originalno, bio je ovakav - bez točkova. Točkove sam pravio ja, ali eto, očigledno im se nije svidelo da po čitav dan gaze po prašini.

 

* * *

 

Na zapadu, već grimizno sunce, kao da je čekalo da neko obrati pažnju na put, na to kako se svetlo probija kroz plavičaste planinske vence, ali to se nije dešavalo, i ako su svi gledali u tom pravcu. Više nema nikakvih diverzija.
- Odustajem. - reče Biciklista. - Možda postanem glumac ili političar.
           Kralj neba i kralj zemlje, izrekli su presudu. Deset godina zatvora za Biciklistu jer nije istrajao na svom putu, ali on ne čuvši svoju gorku kaznu samo sede i sklupča se, a potom zaspa na zemlji pored bicikla. Izgledalo je udobno, pa ove noći, ni Estragon i Vladimir nisu otišli kućama, već su mu se pridružili. Sanjali su stonoge i bergamot.