"Plavo" (kratka priča)

 “PLAVO"

SYNOPSIS: Mladić počinje da radi za državu u želji da se približu Bogu i postane Sveti Ratnik, ali uviđa da se dešava upravo suprotno.

 

1. MISLI SA PUČINE

 

  Može li neko kao ja postati Sveti Ratnik? Mogu li uopšte ostati uspešan, makar u očima drugih? Ako to želim, ne smem gledati samo ono što uspešni ljudi imaju, već i ono što nemaju. Jesam li spreman da to nemam? Da bi me prepoznali, moram imati nešto što oni nemaju i nemati nešto što oni imaju. Ali nisam se to zapitao na vreme.

Čoveku je prirodno da voli sebe, ali ne može sprečiti da uvidi sve što mu nedostaje. Hteo bi da bude veliki, a vidi da je mali, da bude savršen, a zna da ne može, pa želi priznanje drugih, mada misli da njegovi nedostaci zaslužuju sve suprotno od poštovanja. Šiler kaže da nikada ne merimo merilom savršenstva jadni proizvod stvarnosti. Jadni proizvod čoveka. Na primer, Rasin je umro jer ga je Luj XIV jedanput pogledao malo strože. Eto, toliko ljudi jadni mogu biti. Od čijeg strogog pogleda bih ja umro?

* * *

Jesam li stvarno hrišćanin? Mogu li uvek sebe tako zvati? Da li se molim samo u dokolici ili zaista postajem Sveti Ratnik? U pravoslavlju nema "svetog rata". U istoriji nema ni svetog mira, a kamo li svetog rata. Ko je onda Sveti Ratnik? Sveti ratnik je onaj Hrišćanin koji se u sunovratu rata kroz svoj lični boj izborio.  Sveti ratnik je onaj koji se izborio ratujući, ne u bitkama "svetog rata", ako takav postoji, već u bitkama sa sobom. Ni toga se na vreme nisam setio. Drugim rečima, sveti ratnik nisam ja.

 

 

2. ISKRVARAJ

 

“Cigaretu?” upitah ga.

   Iskrsnuh naglo iz mraka pred njega i skrenuh nazad u gustu tminu pored vrata tovarnog hangara. Obuzet raznom porodičnom i introspektivnom problematikom, dopustio sam sebi taj luksuz da budem neoprezan. Ležao je na podu, sav krvav, i gledao me nekoliko trenutaka kao da pokušava da proceni da li ozbiljno pitam, a onda slabo primetno klimnuo glavom.

- Piće? - pitah opet, dajući mu cigaretu.

- Hmm… Ne verujem da imaš ono što pijem. - govorio je kašljući.

Slegao sam ramenima.

- Jesi li čitao ovo? - upitah ga i pružih mu savijene novine. 

- Ne čitam zabranjenu štampu. Ja nisam državni neprijatelj.

    Zatvorio sam oči. Bilo je ono najgore doba između noći i dana, kao da sam uhvaćen između svetova, bez orijentacije ili oslonca. Nije bilo svrhe opirati se, pa sam se prepustio bujici mramornih misli, dok nisam skupio hrabrost da uzdahnem I odem. Posle nekoliko minuta, ustao sam, malo obrisao cipele i pantalone i otišao, ostavivši ga da iskrvari. 

 

* * *

- Imate li prtljaga? - upita stjuard na palubi.

- Ne. Kupiću, šta god mi zatreba. - odgovorio sam lagano, već se okrećući da krenem prema sviti.

Jedna gospođica ćutke je stajala u holu, a oko nje se rojila strašna larma.

- U čemu je problem? - upitah recepcionara.

- Gospođica je Francuskinja. Ako sam razumeo, kaže da ima rezervaciju, ali da je izgubila kartu. Upravo pokušavam da joj objasnim kako njenog imena nema na listi putnika, ali...

- U redu je. - rekao sam, podižući ruku i klimajući glavom, a zatim skinuo burmu, smestio je u džep, pa se okrenuo prema mladoj dami - Bon dieu! - rekoh joj.

- Bon Dieu! - povikala je sva ozarena, pa se okrenula i pogledala me, a zatim nastavila ushićeno da govori - Konačno! Molim Vas, gospodine, ja sam…

- Nema potrebe da objašnjavate - prekinuo sam je - Recepcionar mi je upravo objasnio situaciju. Ništa ne brinite. Samo trenutak. - okrenuo sam se njemu i pokazao mu ključ svog apartmana - Koliko prostorija ima moja svita? Pet? To je sasvim dovoljno. Gospođica je sa mnom. Molim Vas, neka neko prenese njen prtljag.

       Recepcionar žurno pozvoni nosaču, a ja ponovo pogledah devojku. Nešto u sjaju njenih očiju podsećalo me je na razne ljude koje sam u životu sretao. Bila je to sasvim obična devojka, u svojim ranim dvadesetim, verovatno bez prebijene pare, na putovanju kući, pretpostavljam. Omsehnuo sam se.

- Gospođice, izgleda da na brodu nema više mesta, ali možete boraviti u jednoj od prostorija moje svite. - ona krete nešto da kaže, ali ja nastavih - Moje ime je Ivan... ovaj... Ivan Averjanov. Putujem u Englesku i prijalo bi mi vaše društvo. Apartman je preveliki za mene samog. - rekoh, pa pomislih - Pobogu, odakle mi ovo ime?

  Obrazi joj buknuše. Ona se osvrnu da otprati pogledom nosača koji je smestio njene kofere na kolica i krenuo ka hodniku, pa nervozno obrisa dlanove i pruži ruku.

 - Ja sam… Bella Bovari i veoma sam vam zahvalna, gospodine… ovaj... ali morate znati da nisam u mogućnosti da vam se odužim za ljubaznost…

- Vaše društvo i više nego dovoljna nadoknada. Jeste li raspoloženi za večeru? Možemo se naći ovde oko, na primer, devet?

    Dobro me je osmotrila, a zatim vratila pogled na moje oči, polubojažljivo. Na kraju se stresla i s toplim osmehom na licu klimnula glavom. Život je lakši kada si lep i mlad, ali ko bi rekao da ću na ovom parobrodu postati i ubica i švaler. Otišao sam da se istuširam i pošaljem telegram šefu, da bih kasnije sebi dao malo oduška.

 

3. POSLE VEČERE

 

       Bila je vešta u krevetu, gipka, vitka i energična. Trudio sam se da je pratim, ali kao da joj je krv bila toplija od moje. U mojim ušima, otkucaji srca bili su glasniji od njenih uzdaha i sve se postavilo tako da mi je bilo jako teško da se koncentrišem na sam seks. Osećao sam postepeno naviranje želje koja u sebi nije imala ničeg erotskog.

Kada sam je doveo, još uvek nisam bio siguran šta želim, osim blizinu žene. Baš kada sam mislima potpuno odlutao na draperje, tapete i mali prozor kroz koji sam video samo dve različite nijanse plave boje, Bella se uspe na mene nešto više i uzdrhta. Ubrzo, ekstaza je naglo počela u potpunosti da jenjava. Ona klonu, zadihana, meka, opuštena i malaksala, kao da je iz njenih mišića izleteo duh, a ona ostala prazna. Osetih kako se i u meni plima povlači. Potmulo, jedva čujno zujanje brodskih motora bilo je zavodljivo, idilično kao monotoni glas spikera večernjeg dnevnika. Osećao sam se kao da me je neko obložio vatom. Bio sam siguran i lak, Bella je skliznula sa mene i sklupčala mi se uz bok, spustivši glavu na moje rame. Mislio sam da će nešto reći, ali kao da nije znala šta.

 

 

 

4. LUNATIČKI SAN

 

   Probudio sam se naglo, u prvi mah ne shvatajući zbog čega. Onda postadoh svestan bola i pokušah da jauknem. Nešto mi je stezalo grlo i usecalo se u njega sve dublje. U svom životu, bio sam probadan, lomljen i udaran, ali ovo je bio prvi put da je neko pokušao da me uguši. Belline ruke su bile mekane. Imala je toliko ozbiljan, mučan i uplašen izraz lica da sam na trenutak poželeo da se ne oduprem. Osećao sam kako mi obrazi menjaju boju, a oči se gotovo slivaju niz obraze. Srce je počelo da pumpa kao da želi preventivno da ispumpa ceo svoj vek za slučaj da više ne bude prilike. Prekide nas, gotovo ironično, kucanje na vrata.

- Gospodine! - reče neko zabrinuto - Molim Vas da otvorite!

Rastrojeno se obazreh i spazih bademantil koji bih mogao da ogrnem. Bella se uplašeno zatresla, pa sam je zbacio i pogledao ka vratima. Lice iza vrata pripadalo je jednom od stjuarda koje sam viđao na brodu.

- Izvolite, mladiću. - povikao sam trljajući oči i stresajući se.

- Ovaj… - uplašeno je prelazio pogledom preko mene, koji sam, pretpostavljam, delovao rastrojeno - Gost u apartmanu do Vašeg… javio nam je da je čuo nekakvu zabrinjavajuću buku, ovaj...

Malo namestih kosu rukama i pređoh kažiprstom preko crvenog vrata, pa namestih lice u poluosmeh.

- To smo… gospođica i ja… malo smo se zaneli. Siguran sam da nam nećete zameriti.

  Namignuh mu i kretoh da udaram rukom po komodi pokraj vrata. Zgrabih iz novčanika nasumce nekoliko novčanica i strpah mu u džep. 

- Naravno, gospodine. Ukoliko je sve u redu, nema problema. - reče on nervozno i nakloni se.

- Sve je u apsolutnom redu, mladiću. Uzgred, kada je planirano da se iskrcamo? - zapitah polako se okrećući.

- Ujutro, gospodine. Nešto posle svitanja. 

- Dakle, - okretoh glavu prema sobi - gospođica i ja imamo veoma malo vremena da se… još bolje upoznamo. 

Učtivo klimnuh glavom i zatvorih vrata. Glava mi je još pulsirala. Došao sam do kreveta i počeo da postavljam pitanja. Nije želela da priča, čak ni za novac. Pokazao sam prstom na Bellin desni dlan, ona mi pruži ruku i ja je poljubih, uz laki naklon. Sve sam dalje od Boga.

 

5. POSLEDNJE STAJALIŠTE

 

- Nadam se da ste ugodno putovali, gospodine! - bio je to isti onaj stjuard.

- Jesam, hvala. 

- Treba li vam pomoć oko prtljaga?

- Ne, u redu je. - nasmejah se. 

- Onda ću pomoći gospođici, verovatno je umorna, gde je? - nasmejao se.

Hitrim pokretom ruke sam presekao njegov korak i ozbiljno ga pogledao. Ne rekoh ništa nekoliko sekundi, a zatim se nasmejah:

- Izgleda da nisi ispratio, ona je izašla još u Dunkirk-u...

- Kako to? Zar nisam kucao sinoć i bila je...

Pređoh rukom preko usta, a zatim ponovo izvadih nešto novca i gurnuh mu na grudi. Stavio je svoju ruku preko moje, a ja sam veselo klimnuo glavom i nastavio dalje. Pretpostavljam da je nastavio zbunjeno da me gleda.

 

 

6. U HOTELU

 

Put do smeštaja bio je lagodan. Očekivao sam da će me neko sačekati u sobi, ali nisam znao da ću čuti kako neko blokira vrata čim sam ih zatvorio.

- Pff, lepo sam im rekao, ali budale mi nisu poverovale. – čuo se hrapav muški glas iz sobe - Mislili su da si atentator, pa su ti prikačili nekog od svojih ubica. Znao sam da to nije dovoljno da bi te zaustavilo.  - reče, pa skoči na mene.    

Pokušavao sam panično da smislim kako da se izvučem odatle, ali kako god ga gurnem, već sledećeg trena, se ponovo nalazio na meni. Obe šake bile su mu stegnute oko mog vrata, ne znam šta je odjednom svima sa tim davljenjem? Zašto niko ne nosi pištolj? Palčevima mi je stiskao grkljan. I zaista, u jednom trenu osetih vrtoglavicu o kakvoj sam čitao u špijunskim romanima. Pokušah da se suprotstavim. Stisnuo sam kapke i osetio kako mi žile iskaču na slepoočnicama i čelu, ali vrtoglavica nije nestajala. 

Izgubio sam svest i probudio se u restoranu.

 

 

7. JA SAM SAMO TURISTA

   Posmatram devojčicu kroz prozor restorana. Sedi strpljivo na klupi, tamo gde ju je majka ostavila pre nekoliko minuta i odvezla se dalje svojim porodičnim automobilom. Rekao bih da ima oko trinaest godina. Ustajem, plaćam za kafu i komad pite koji su se nekako našli ispred mene, pa izlazim uz letimični pogled u ogledalo: ne prepoznajem ovu odeću i lice, ali nema veze. Izgledam pomalo umorno, ali sve u svemu, mislim da sam u redu. Dok prilazim klupici i sedam kraj devojčice, razmišljao sam o tome kako treba da pokrijem modrice puderom i odustanem od ideje o iskupljenju i metamorfoze u nekoga ko bi se proglasio Svetim Ratnikom.

- Zdravo! - rekoh.

Ona okrete glavu i odmeri me sumnjičavo. Zna vrlo dobro da ne treba da razgovara sa strancima i vidim da skuplja usne za drski odgovor. Gledam je u oči, dovoljno dugo da joj usne nesigurno zadrhte i sa oklevanjem izgovore: 

- Zdravo? 

- Čekaš autobus?

Klima glavom. 

- Škola...

- Hoće li uskoro?

- Hm... pa za koji minut sigurno. I Vi ćete do grada?

 - Da. - osmehujem se ljubazno.

Stavljam šaku iznad očiju kako bih bolje video niz ulicu. Iz udaljenog oblaka prašine izranja autobus bez broja, a unutra mi se smeju ljudi sa maskama.