PRIRUČNIK ZA ZAVOĐENJE POETE - Aleksandar Pešić

PREDGOVOR - Manipulacija slikom

Slika Renea Magrita, "Obmana slika," istražuje odnos stvarnosti i slike. Sa čuvenim naslovom "Ceci n'est pas une pipe" (Ovo nije lula), on poziva gledaoce da preispitaju prirodu slike i vezu sa objektima prikazivanja. Nalik na Kantov iskaz o nesavršenim čulima koja daju mutnu sliku svega oko sebe i Berklijevoj ideji o svetu oko nas kao entitetu sačinjenom isključivo od različitih perepcija, ne uspevamo da stvorimo svoje vrednosti strogo prema razumu bez vodiča.

Dovodi se u pitanje i osnova jezika i odnos prema stvarnosti. Ferdinand de Sosir posmatra naše razumevanje lingvistike pokazujući da je veza između reči i predmeta proizvoljna, te mi ne znamo zaista prirodu stvari, već samo upoznajemo njihove senke kroz upotrebu jezika. Magrit je koristio ovaj koncept da otkrije "lažne premise sličnosti" u realističkom slikarstvu, efektivno ih razbijajući iznutra, razotkrivajući inherentna ograničenja naših perceptivnih i jezičkih okvira, koje će kasnije dalje istraživati ljudi poput Džozefa Košuta u radovima kao što su „Jedna i tri stolice“, sa osnovama u antičkoj filozofiji Platona.

Johan Huizinga, u "Homo Ludens", sugeriše da „igra“ nije samo iracionalna zabava već sam kamen temeljac naše kulture i konačne evolucije ljudi. Ono što čini da ne budemo mašine od mesa u pukoj borbi za preživljavanjem. Magritov paradoks pokazuje da kroz čin igre prevazilazimo svoje fizičke forme i dodirujemo suštinu naše ljudskosti. Umetnici kao što su Magrit i Košut igraju se sa pojmovima jezika i misli. Magrit predstavlja paradokse – govori o tome što želim da vidimo kao nečemu što se nalazi iza onog što vidimo, o nepreciznosti izražavanja, o mističnom uticaju jezika na misli, o uzbuđenju fizičke nemogućnosti da pomerimo prepreku iza koje se nalazi cilj.

U Sosirovoj teoriji arbitrarne istine, moguće je pronaći nemogućnost govora o apsolutnom u svetu promenljivih značenja. Iz semiotike i filozofije jezika, kod Umberta Eka, znak i označitelj se udaljavaju. Beskonačna semioza vodi ka beskonačnom lancu značenja koji je paralelan sa značenjem objekta. Sartr tvrdi da je čovek osuđen na slobodu i da mora da izmisli sebe kroz delovanje. U tom smilsu, igra predstavlja suočavanje sa egzistencijom, improvizacija i intuicija sa psihoanalitičkim razvojnim značajem.

Deluje da dokazi ukazuju na to da je igra zapravo radna etika, da se kroz igru čovek približava cilju, ističe protivrečnosti i pristupa sopstvu i svetu. Pisana misao je jezička igra, lingvistički eksperiment, poststrukturalistički intelektualni poduhvat. Jezik kao veštačka tvorevina omogućava nam da razumemo ne misli drugih, već način na koje drugi uče da iskazuju svoje misli. Tako i pisani izraz delikatna umna vežba, čiji je možda jedini smisao da uporedi spremnosti ljudi da pronađu svoj estetski, filozofski, ili larpurlatistički smisao u sekvencama šara na celulozi ili piksela u nizu.

NEOGALAKTIKA

I - 'Maitreja'

Ljubav izlazi iz mode

U noći koža mutira

Ispričaj mi kuda ideš

Ako možeš

Kad zaigra mi duša

Iz oka krene vatromet

I ako očigledne

Neću prepoznati znakove

Znam da negde smo se sapleli

Pa za nama gradovi se ruše

Možda opet nekad budemo se zapleli

Poslednji snu moje duše

II - 'Talisman'

Gde stvorili smo celu šumu
Sada osta samo jedan panj
Prineli smo žrtvu Kralju
On nam samo nabra čelo
Crveni petao leti u nebo
Tvoji prsti traže

Da me opljačkaju

III - "Malina"

Na horizontu crvena gladiola
Istopi se u zalazak sunca
Kada reči zapene kao soda

Ako nema druge glavu da mi kljuca

U oblaku arome crne ribizle

Pucketavi mehurići kao oči tigra

Gledaću u haljinu od zelenog satena

Ipak mogu s tobom opet da se igram

IV - "Tigar"

U beloj tišini

Kao lice iza paravana

Моžda čekaš ti

Prejako maskirana

Dok ludački udaram u gong

Sladak kao šećer dok revnosno se ljube

Preplićući usijane ruke

Nežno ližu zamagljene zube

Razbili smo urok koji dugo nas je kleo

Razbistri se oblak kojim Kreator se peo

V - "Agava"

U čelu prostitucije

Kao bandit

Krijem stope evolucije

Jer u njih nikad nisam siguran

Cmizdreći preljubnica

Ipak mi se prigura razgolićena

I na mnogo načina kao ratluk

Ali to neću joj objasniti

Sve joj dopuštam u ljubavi i ratu

Ali ako ostanem ću nešto upropastiti

Da l se pali sveća

Ili razleću konfete

Kad okreneš se i staviš sve na stranu

Nestaje jedno dete

Daleko u okeanu

VI - "Citadela"

Nek me pamte po skandalu makar

Ako ne po nečem drugom

Gledam tebe

K'o da stojim u kapeli

S mirom Božjim

Koji rastvara mi vene

Kada skonča radost življenja

Pogledaću u centar neba

I reći da samo sam želeo

Malo ljubavi

Vode i hleba

VII - "Kamerav"

Nisam shvatio srce svega
A nikada ga ni ne mogu razumeti

Kada zaželim leći ispod žita

I sanjati smrt i slavu

Pitaću je da li hoće

Da dođe mi u poslednji san

Nesigurna k'o da krade voće

Na tvojim leđima slikam

Mada dosta mi je svega

I k'o da me opominje

Večito me budi ista žega

ZVERI IZ NOKTURNE

VIII - "Pareidolia"

Od umora se survavam

Al' osvrćem se da saznam

Da li stvoren sam za raj

Kao izaslanik

Iza moga koraka

Čovek nastade od oblaka

U polju pamuka

Kao mesecu koji cveta

Dozvoli da saznam

Da li dostojan sam tebe

Da li dostojan sam neba

IX - "Bergamot"

Ispod abažura kao klovnovi da skaču

Od tebe čudne snove sve do mila vraga

Skrivaće dok cveta bergamot na maču

U šarmantnom flertu čeka moja draga

Skidam prve jabuke sa grana

Sada nema više klađenja

Ljubav je samo tajna

O kojoj pevaju jevanđelja

X - "Šeherezada"

Taj smešak ipak kupuje me

K'o da prolazi mi rok

Pa kad ludilo svo prođe

Želeo bih sate krasti

S ljubavnicom zaglavljen

Na azurnoj terasi

Pucketavo cveće budi me iz sna

Ne mrdam dok alarmi mi govore da bežim

I ako htedoh na brzinu to da rešim

Trepni dvaput ako ti si ta

Očima dok grize noći

I žmarci mi se trljaju o kosti

Ne znam da li će me proći

Ali eto, volim te

Oprosti

XI - "Pastor"

Zgranem se kad s ruba kreveta neko mi to kaže

Ali ljudi

Ja stvarno jesam kreten

Jednom kada budem mlađi

Kroz ovaj grad moći ću da hodam

A da ne mislim o tome šta nekad je bilo

Jednom kad budem vodio neki periferni život

Kada opsujem što nema ko da osvetli mi dan

U moći htenja da procvetam i žudnji za životom

Biću opet mlad

XII - "Somelijer"

Ako jednom sve arhiviramo

Divergentniji no ikad

Ja neću mariti za to

Ipak je od neke žene

Čoveka i neba

Bilo svega što biti može

Pa makar da je slepa

Nema ili gluva

Nek nekom i smeta

Ova ljubav možda je

I poslednja ljubav sveta

XIII - "Heterohromija"

Oplaveh

U muzeju što vrtložno me sisa

I hladni mermer

Izmamljuje mi jauke

Koktelima uvijen opušteno ležim

Svetlost otkriva ruke

Podivljale bauke

Od sapuna crni đavo beži

Pogotovo kad čovek-strašilo

Vreme traći nekog naći

I krekeće u formalinu

Dok sokaci me

Stiskaju k'o sendvič

Kroz miris kinina

Dečak poče krasti

Pa na njega više

Neću trošiti reči

XIV - "Flegma"

Na svirepi globus kriče

Umorna i sama

Jednooka crna ptica

Ravnodušni pokret sna

Čudovišna kiša gasi

Jauk stare šume

Boga više nema

Kad nas stvori

Prekide se i on

I njegova večna dosada

KIBERNETIKA

XV - "Pragmatik"

Sanjao sam da sam ubrao cvet koji ne miriše

Možda tu je više života

Nego što mogu da osetim

Kada sam se probudio nije mi laknulo

Možda tu je više ljubavi

Nego što mogu da podnesem

XVI - "Karneval"

Kada sve pređe u nepoznate ruke

I dalje nepokolebljivo ću ti težiti

U karnevalu opet stojim sam

Dok po meni šara prezriv pogled stranca

Ukrašću na foru još poneki dan

Dok đavo mi ne ispadne iz ranca

Kada prestigne me svetlost ispod kapaka

Nek za mnom stiskaju cveće na grudima

I kad vidimo ko tu sit se se naplaka

Taj najviše je verovao mojim čudima

XVII - "Dirigenti"

Tvoje bih pokrete uramio

Jer su tako

Kao kaligrafija

I u tvojim se rečima zaglavio

Jer su tako

Možda

Kao mafija

Eh da je srce kao kokice

I s kime god da gledaju te svatovi

Od mene samo skriješ okice

Da zaboravimo sve

Prehlađeni miris nane

Da ne mami me više

I da nikada ti ne legnem na rame

Već se naviknem i zavolim te tiše

Ja sam čovek za kog oduvek imaš kalauze

Ni da sto života videli se nismo

Po danu za tebe sam zauzet

Al' ako čitaš znaćeš da u snu ti pišem pismo

XVIII - "Mirror Invictus"

Soliter ostao je prazan

I u ušima mi ključa od galame

Kad upitam se čije je to maslo

Što u ogledalu sam samo lutkica od slame

Pa pod nebom leđa krivim

Kao školjku

I što letenju se divim

Jer od letenja uvek brzo rasplete se ćilim

Kao ampulice zakrckaju papučice

Svuda rasuće se novi štof

Divlje cveće svo u senku povlači se

Ipak opet postah loš

XIX - "Sablja"

U bučnoj krčmi na kraju sveta

Iza stotog proplanka

Možda čeka

Jedna ta varošanka

Koju nikada nisam pronašao

Možda vrti se k'o gramofon

U dva izlizana opanka

Sa očima od šerbeta

I bez mene vodi svoj monotoni život

Ljudski napredak zadihao je borove

Pa dok polako se udaljavaju

U gradu ostaju mi

Samo jedne ruke

I samo vrlo malo stvari

Zbog kojih borim se za čast

Pa valjda u redu je da ljubav otme vlast

Ljubav bez koje ne nalazim put

A s kojom već sam stigao

XX - "Sigil"

Moj dželat pod ruku te uze

Šta sad mogu osim stati i bajati

Ako ipak ti na prolaznika ličim

Kad brže nisam počeo se kajati

I video da ne zadovoljavam se ničim

Nek ne boli što nije bolelo

Voli što nije volelo

I lift se ne penje na drugi sprat

Tešim se da u redu je sve što sam rekao

Jer eto tad je ipak bio rat

XXI - "Kan"

Aveti se roje

Ali opstaćemo k'o i uvek što smo

K'o da skuplja melanin

Nebo smrči se u flaši

Kao ludilom da ronim
Kao nečeg da se plašim

I slike još u kandilu prepoznajem
Nova zora pašće preko zlatnog rama

S ponosom proglašavam da ostajem

Samo mali varvarin s Balkana

DEPARTMENTALIZACIJA TIGRA

XXII - "Protokoli"

Dok vrištim u čajnik

Raspliće se dramaturgija u tajni

Ukusa kolača koji mirišu na karmin

Ipak uspe da uvučeš se pod šlic

Ali više nemam vremena za tvoje vеštičarenje

Crne tvoje košulje u ovom broju

U treptaju me hvataju k'o blic

A u nastavku izbegavamo starenje

Kad više ne plivam ti u oku

Ako sve zaboravim u ludilu i slavi

Znam da na vreme sam te strp'o u fioku

Al' tvoj zavodnički pogled јоš

Uporno me gnjavi

XXIII - "Wagyu"

Kao kiropraktičar

Čekam te

Na pumpi

Duvan motam kao suši

I pitam se kako da

Zbog jedne misli Prezrem sve što pupi

Tigar pred tobom je persijska mačka

A ja sam mačka što ne priznaje krivicu

Sve što vidiš okolo je tačka

Ne bi li opet prišla

Da te ščepam kao pticu

XXIV - "Kontakt"

Sve o meni piše možda

Negde u zodjaku

A možda samo savija se koža

U susret tvome novom povratku

Iz tesnaca hibernacije

Bezobrazluka i fascinacije

Usta tamnih kao sa roštilja

Kao da si precvetala

Od bračno sive bahanalije

Šimšir oči sakriće još jednom

Da izmami uzdah buržoazije

Ostaje da se krstimo i dignemo mauzolej

I sve će nam biti oprošteno

XXV - "Epitaf"

Kao derište kome neko dade

Nekoliko cigareta i afteršejv

Nešto u meni izaziva anomalije

I bere paprike

I rasteže ove betonske zgrade

Pa dok meljem antipodni čizburger

Lirski usamljen

Ubija me eterični ukus oranžade

Sećanja me izuše

I svatih da je sve što vidim

Ideja koju pronađoh

U nečem svetom

XXVI - "Balsamika"

Kraljevstvo se veseli

I svira filharmonija

Na kraju ipak smo se sreli

Ushićena carska garda podivlja

U svečanoj uniformi čekam zvuke trube

Kao mašna raspliću se prsti

Miris prehlade golica me k'o bube

Kroz šampanjac dok se krsti

Kožu prevrće nevaspitani princ

Pa sad si čupava k'o knedla

Ne vidiš da dendi koji priča ovaj vic

Još uvek odbija da se preda

Hteo sam da čekam žedan pored česme

Da makar nekad opsujem ovaj svet

Kad nestanem nek te ljube moje pesme

A do tad niko nek ne dira moj crveni cvet

XXVII - "Kuda"

Između jeftinih pića

I mrkih pogleda

Lokalnih mafijaša

Sedim ja

U ulozi glavnog lika

U molitvi koju prate trubači

Čujem zveckanje i delim milostinju

Jer tako tuđa usta su me puna

Mucam kad pokažu mi srednji prst

Gazim pikavac kao da on je kriv

Što kasni kirija

U postnihilističkom svetu ne marim

Jer licemerje čini da sija i cveta

K'o da malopre nam nisu kuće gorele

Veru stružem s asfalta

Čaše lome se o zidove

Mešaju se zvuci cirkusa i plača

Bele kragne za stolom

Kiša kvasi ulice

A ja od ponosa zaboravljam

Da Bog uvek me vidi

XXVIII - "Preludijum"

Većina priča vrednih pomena

Slave što pregurali smo mrak

Buka zastade na momenat

Mir u formalinu čuva se za brak

Čekam kao iskašljan u kovitlacu pucnja i sirena

A ne znam da li čujem slavlje ili strah

Još uvek ruke znaju ko ih kida iz ramena

Nebo suši se k'o tapiserija i prekida mi dah

Ako hoće da nas oda

Ili pokloni se hiru

Ovaj grad nek onda

Počiva na zmaju

Počiva u viru

BERBERIN U BIBLIOTECI

XXIX - "Psalm"

Ratovaćemo opet

I iznova će se razletati

Bogumilske šansone

Krvnici se moliti

I čestiti proklinjati

Od života posta večnost

Dok se puzavica smiče

Iznad svega što je bljak

A mi otpali od svetla

Krvarimo pesmu

Iznova u isti krah

XXX - "Šafran"

Ako jednom nestanu

Svi pohlepni pogledi uprti u tebe

I više ne budem imao način da te izgubim

Ako sve je dozvoljeno

Ma da vidim slona balerinu

I od slona većeg miša

Žirafu na Arktiku

Što prkosi polarnoj klimi

Ne bi bilo zanimljivije

Nego tebe da vidim

I kutiju svega onog

Što sa tobom osta na kolodvoru

XXXI - "Dekatekt"

Zadnjih dana

Baš ličiš mi na antilopu

Ili neku seksi magazinsku zamku

Za one što sve su uspeli

Osim sakriti tu sitnu dragu perlu

Koja zalud potera na plač

A eto baš i meni

Čitav život već je podešen Nov stan i mirna žena

Dobra deca

Mlada ljubavnica

XXXII - "Enument"

Spajati nespojivo

Kleti demokratiju

I pasti u nostalgiju

To moj je stil

Mada sam se zakleo
Još kao dete

Da neće mi odrasli život

Biti komplikovan

Kao što je bio mojima

Ostala je to jedina želja detinja

Kojoj ne mogu da doakam

Leteo sam okolo

Radio i srdio

Klecao i ljubio

Toliko da ne bih ponovo

I ako nije mi krivo

Možda samo su

Neke crne žene me urekle

I eto počeo je moj

Sasvim novi život

XXXIII - "Mantra"

Osećam da dolazi

Kneževski ogolelo leto

Koje miriše na kišu

I večnu liturgiju maslinovog cveta

Sanjao sam tu zeljastu ćebad

Tako difuzno trudne noći

Prerušen u pečenog vola

I kada god to bude

Pitaću zar već je vreme

Da ode u oblak

Kada sve počinje

I malo toga može da poljulja tu bajku

A meni svega je dosta Osim miris hleba i sira

Što me podseća na majku

XXXIV - "Enkripcija"

Molitva suši se u svili

I zato živim kao da bih osetio

Da bilo ko me kune

Iz grla vadim bisere

A mi klizamo u plesu

Koji polako nas karamelizuje

Ponovo izgubio sam ključ

A ipak mirno je i osećam

Da danas ne sprema se puč

XXXV - "Emulgator"

Izlazim iz limuzine spreman da pojedem život

I isključim u sebi sve prekidače

Al od početka znao sam da biće mi krivo

Ako ne rasteram tvoje anonimne udvarače

Kad krene da koči se vilica

I taksi se uvija dalje kroz vrtlog

Kao manijak sa pedigreom

Rasparenog grla po lavabou krvarim cveće

I kao šumeća tableta

Ja postajem šumeći poeta

INICIJATOR POSTANJA

XXXVI - "Metonimija"

Kupali smo dva mala zeca

Ali voda je utrnula

I dok spavaju

Ta oba čudna sveca

Postah ponovo ja

Pristojan pitomi komadić

Učauren u ligamente

Što neometano peca

U stvari ja sam nadripoeta

I oslepljuju me farovi i pirinčane dojke

Mada nije tako teško

Da moj život bude strip iz novina

Što čitaš oko dvojke

I da nikog mnogo ne zanima

Šta stiska tog laskavog zavodnika

Ti ne staj ako ipak čekaš princa

Jer ove reči samo su maska

I ne mnogo mudrije

Od pesme ptica

Glas nabraja mi

Kao nečem velikom na tragu

Koga koliko sam izneverio

I uviđam da takav

Ne valjam ni Bogu ni vragu

XXXVII - "Paradentoza"

Nisam ni znao da sam umro

A još nišanim

Još sam namirisan

Svirep i neotesan

Progutaj me izvitopereni krvniče

Kao iz sadnice s plantaža narandže

Konačno stojim na grobu kurve

U diptihu kapilari pukoše

Minjon i soda od maline

I moje tromo gorsko oko

Na putu dokle god prtljag

Ne postane pretežak

Ta plombirano slana krv

U sumračnom obuzdanom sladu

Sećanje na dedu

Zavijeno u maglu

I belu čokoladu

Koga šaljemo na odstrel

A kome posvete i autogram

Koga videćemo posle

A ko neće preći prag

Najgrđa psina i rupčaga

I iz palančke buđi bljuvali smo

A naši snovi su prohodali

I nečujno pobedismo mrak

XXXVIII - "Arabeska"

Ja sam lonac mrkva so i meso
Kolač iz kog se luči svetlo

I na mene deluje

Gotovo homeopatski

Tofu na ivici meditacije

I tvoje bezazlene

Ali glupe fascinacije

Neki nemaju tu svetlost u krvi

Ponestaje nam srama i shvatam

Da pod nama nije dolina mrtvih

Nego septička jama

I ne maši onoj koju nasleđuješ
Ona večno će da skviči ko harmonika

Samo pusti

Petkom sunce uđe da se okupa

Ja gutam ga ko sondu

U pelenama metamorfoze

Uvijen na podu

Dan liči mi na morsku bolest

Na kraju samo

Smišljam kako da

Nikako ne obrukam lozu

I dorastem svome ocu

XXXIX - "Eliksir"

Jednog dana slike ce prestati

Bela šljiva potpuno pobeleti

I moji voštani prsti

U hladnoći će osedeti

Reka ponovo je smrzla kao kičma

I ipak još ću da pišem

Mada nikad nije stvar u tome

Ljubim šta dodirneš i sve što zalivaš

Tvoja nakisela čipka

Liči na bombone

Kada dečak-šafran

Zakomanduje povlačenje

I na rasprodaji pazari

Još jedno brzo svlačenje

Od tvog daha postajem

Ptica crvenog jutra

Mada mimikriram boema

I bojim se za sutra

Ali spoji neka viša sila

Ćerku zime ćerku mora

I sina setve sina gora

XL - "Argonauti"

Koža ne treba metku

Zastava ne treba zemlji

I za dno čovečije ništa neće da me veže

Mada spisak greha vidim sve je deblji

Ima još prstiju da upru u carstvo koje ruke reže

Treba li zaista da sam milione života živeo

Da vidim da jednako kaplju rane

I moja i tvoja

Dok hlapi otvorena flaša suvinjona

I jezik glečera za zube se kači

Ulazim u predvorje Novog Vavilona

Jer pretnja paklom jedva išta da mi znači

XLI - "Hipokampus"

U znoju što miriše na sok od šargarepe

Meljem okret karotena

I u hipervitaminozi sklupčan

Potpuno sam praktičan

Dok lomi me gangrena

Lovim snove u pidžami

Triput motan u margarin

I tako raščupan i lud

Sedim u suštini stvari večerima

Gegam se i padam u nesan

Drogiran jakim svetlom i šećerima

Znam da ne mogu baš sve sam

Ali ubilo bi me da ne probam

XLII - "Baharat"

Kad pomisliš da u mojoj tremornoj ruci naći ćeš utehu

Znaj da đavo u bluzama od kašmira i dalje je đavo

I kad shvatim da

Što bio je samo pupoljak

Sad je buket

Sad je polje cveća

U koje puštam samo

Tebe i smrt

Mada svašta sam gurao pod tepih

I odbijao se osloniti na vodiča

Ali da lažem znaj da ne bih

Plakao Bogu dok o tebi pričam

POGOVOR

Ex nihilo nihil fit. Od Aristotelove Fizike do Paracelzusovih spagirijskih spisa, transformacija nikada nije besplatna. Ljudi su vezani zakonom ekvivalentne razmene: da bi se nešto dobilo, nešto jednake vrednosti mora biti žrtvovano. U toj neminovnosti gubitka skriva se i jezgro nostalgije, svest da svaka promena nosi sa sobom nevidljivi trag onoga što je ostavljeno iza sebe.

Hegelova dijalektika zahteva negaciju kao cenu sinteze, dok Marsel Mos u Daru pokazuje da davanje nikada nije neutralno, već da obavezuje, povezuje i pokreće kruženje značenja. Čak i Batajeva ideja dépense insistira da se višak mora potrošiti, a ne gomilati, ako život želi da ostane živ. Ekvivalentna razmena stoga nije puka transakcija, već žrtveni čin. Čovečanstvo ne napreduje akumulacijom, već učešćem u ekonomiji gubitka. Davanje nije moralna poza, već metafizičko učestvovanje u strukturi stvarnosti.

Ipak, savremeni jezik često zamagljuje ovu povezanost. U svakodnevici ne primećujemo koliko je naše mišljenje prožeto sujevjernim dualizmom: um i telo, mi i oni, prirodno i veštačko. Ove beskrajne podele imaju korene u kartezijanskoj metafizici, gde res cogitans i res extensa cepaju stvarnost na nespojive domene. Ono što započinje kao analitička jasnoća, neretko metastazira u društvenu paranoju. Svaka razlika postaje pretnja, svaka distinkcija rov.

Mićio Kuši je ovu kompulzivnu podelu prepoznao kao simptom straha, a ne razuma, nazivajući je paranoidnim oblikom svesti koji traži kontrolu kroz razdvajanje. Njegova misao odjekuje Spinozinim monizmom, prema kome je supstanca jedna, a podele tek načini percepcije. Slično tome, Gregori Bejtson je upozoravao da epistemološke greške nastaju onda kada zaboravimo „obrazac koji povezuje“. Dualizam ne štiti čovečanstvo; on ga izoluje. Integracija, a ne podela, ostaje lek i za metafizičku i za političku anksioznost.

U tom prostoru između gubitka i povezivanja, čitanje se pojavljuje kao poseban oblik razmene. Ono je sanjarenje sa tuđim rečima, pokušaj da u tuđem iskustvu pronađemo izlaz iz sopstvenih intersekcija stvarnosti. Naše neizrecivo postaje tuđa misao. Orhan Pamuk je pisao da svaki veliki roman ima nevidljivo središte, gravitaciju koja sve drži na okupu. U poeziji je to središte možda još neuhvatljivije: ono ne boravi u rečima, već u pauzi posle njih.

Šilerova podela na naivno i sentimentalno, kao i Uelbekova ideja hladne revolucije unutrašnje nepokretnosti, podsećaju nas da umetnost ne mora uvek biti bučna da bi bila subverzivna. Ponekad je najveći čin otpora upravo u tome da se ostane miran i da se posmatra. Dvadeseti vek nas je naučio da individualizam ne donosi nužno slobodu, već često proizvodi usamljenost, tugu i nasilje. U tom smislu, umetnost ne može da nas spase, ali može da nas probudi. Može da nas podseti da nismo sami u iskustvima koja deluju neizdrživo lična.

Uelbek je s pravom primetio da bi književnost bila besmislena kada bi zaista mogla da „reši“ društvene probleme. U toj nemoći krije se njena paradoksalna snaga. Umetnost ne menja svet spolja, već iznutra, sporo i često neprimetno. U posthrišćanskom i potrošačkom vremenu, umetnik više nije prorok, već tihi analitičar društva. Njegova moć leži u suptilnom, u razumevanju da šok, provokacija ili tišina nisu ciljevi, već putevi ka dubljem ljudskom iskustvu.

Pisani izraz tako ostaje delikatna mentalna igra. Njegov smisao nije u tome da preobrazi svet, već da posvedoči našu spremnost da tragamo za smislom, estetskim, filozofskim, ontološkim. Pisanje i čitanje su oblici davanja bez garancije povratka, ali upravo u toj neizvesnosti potvrđuju da još uvek verujemo u mogućnost drugačijeg glasa. Dokle god neko traži smisao, makar i u šarama mastila na papiru, razmena nije prekinuta.

SADRŽAJ: