Esej SLAVENOZOFIJA - Angelo Olivier

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Esej SLAVENOZOFIJA

Angelo Olivier

svim našim bliskim prijateljima u EXYU republikama

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

UVOD / PREDGOVOR – Filozofija promene, revolucije i prirode

 

           

 

 

 

 

 

   "Čak i neke moje kolege književnici smatraju da umetnik mora biti i gluv i slep pred "banalnostima svakodnevnice", a pogotovu da se ne sme zanimati za poslove za koje su plaćeni političari, oficiri, psihijatri ili sudije.
Ima li, međutim, pisac pravo na takav literarni karantin, na stakleno zvono izvan nedaća ljudi sa kojima živi, izvan svog vremena i prostora?"

- Vuk Drašković, Odgovori

 

 

 

 

     U srži postojanja čoveka leži urođena težnja ka promeni, revoluciji i konstantnoj transformaciji. Ova težnja nije samo izraz volje pojedinca, već kolektivni impuls koji se manifestuje kroz istoriju i društvene dinamike, posebno među narodima Balkana. Slaveni, kroz vekove izloženi neprekidnim turbulencijama – od ratova, političkih prevrata, do kulturnih promena – razvili su specifičan odnos prema revoluciji i potrebi za promišljanjem o dubljim pitanjima identiteta i moralnog integriteta.

Vuk Drašković, u delu Odgovori, postavlja suštinsko pitanje: „Ima li, međutim, pisac pravo na takav literarni karantin, na stakleno zvono izvan nedaća ljudi sa kojima živi, izvan svog vremena i prostora?“ Ova refleksija umetnika na odgovornost prema društvu poziva na preispitivanje individualne uloge u odnosu na kolektivnu borbu. Na Balkanu, gde su revolucije i promene stalni pratioci svakodnevnog života, umetnici i mislioci ne mogu biti apstraktni posmatrači već aktivni učesnici u društvenim procesima.

Umetnost i filozofija, međutim, ne mogu ostati zatvorene u teorijske okvire. One moraju komunicirati sa stvarnošću, jer svaka revolucija – politička, društvena ili kulturna – zahteva dublju refleksiju. U tom smislu, empatija prema onima koji su pogođeni postojećim sistemima je neophodna, ali nije dovoljna. Empatija bez akcije ili moralnog kompasa može dovesti do novih oblika tiranije i haosa. Ljudska priroda, kako nas istorija uči, nosi u sebi sklonost ka iracionalnim, konfliktima i nepravdi. Kierkegaard je pisao o nepomirljivosti između individualne egzistencije i moralnih standarda društva, dok je Nietzsche u Sumraku idola tvrdio: „Verujem da je Sokrat bio prva figura koja je stajala na putu dekadencije u kulturi.” Čini mi se da sam i ja to, makar intuitivno, osetio još u ranoj mladosti. On je prepoznao razorni uticaj racionalizma na kulturne forme.

Današnji svet, preplavljen informacijama i lažnim vrednostima, često zanemaruje dublje istine. Trivijalnosti preovladavaju nad suštinskim pitanjima ljudske prirode. U ovoj paradigmi, moralni integritet postaje ključan za razumevanje pravih uzroka promena i revolucija. Diogenovo bure, simbolično kotrljano kroz ulice opsednutog Korinta, nosi univerzalnu poruku – potraga za smislom u svetu punom apsurda. U svetu gde haos često prevladava, ova borba za integritet i saosećanje sa drugima postaje suštinska.

Promena je neizbežna, ali ona mora biti vođena principima i dubokom refleksijom. Revolucija bez duhovne i moralne podloge vodi u propast, kao što istorija Balkana jasno pokazuje. Naše društvo, oblikovano vekovima revolucija, suočava se s potrebom za novom vrstom revolucije – ne samo političkom, već duhovnom, kulturnom i moralnom. Nietzsche je upozoravao na opasnosti bezdušne racionalnosti i dekadencije, dok je Diogenova filozofija neprekidno podsećala na potrebu za autentičnim življenjem, uprkos apsurdu.

Zato, u trenutku kada svet izgleda preplavljen haosom i bolom, setimo se reči Vladete Jerotića: „Promena je istovremeno neophodna i zastrašujuća, jer se ona ne dešava samo spolja, već i u nama samima.“ Revolucije koje stvaramo spolja moraju biti odraz revolucija unutar nas.

 

"Bilo mi je, naime, od početka jasno da ću ovim svojim otvorenim pismima samo valjati Diogenovo bure, kapom terati vetar i orati po moru, bez naročite nade da bilo šta promenim, da bilo kome pomognem.... ali ko zna, Grcima je možda nedostajao još samo jedan vojnik — pa da Sirakuza bude odbranjena!"

- Vuk Drašković, Odgovori

 

Zato, počinjemo od početka - da ne verujem u Boga, verovao bih u Sokrata. Baljenje trivijalnim dnevnim temama strasti i bludi očigledna su zabava, ali je teško zamisliti kako veliki ljudi, nosači promena, o tome govore.

Sa usponom hrišćanstva u srednjovekovnom periodu, uticaj Sokrata bio je na njegovom vrhu: on je bio vekovima malo više od Atinjana koji je osuđen na smrt. Ali kada su grčki tekstovi, a time i dela Platona, stoika i skeptika, postali sve dostupniji u renesansi, misao i ličnost Sokrata počeli su da igraju važnu ulogu u evropskoj filozofiji.

U 19. veku Sokrata su smatrali osnovnim likom u evoluciji evropske misli ili Hristom kao glasnikom višeg postojanja. Hegel je u Sokratu video odlučujući preokret od predrefleksivnih moralnih navika do samosvesti koja, tragično, još nije naučila kako da se pomiri sa univerzalnim građanskim standardima. Søren Kierkegaard, čija je disertacija proučavala Sokratovu ironiju, pronašao je kod Sokrata pogansko iščekivanje njegovog verovanja da je hrišćanstvo živa doktrina gotovo nemogućih zahteva; ali je i Sokratovu ironiju smatrao duboko promašenom ravnodušnošću prema moralu. Friedrich Nietzsche se kroz svoja pisanja borio protiv jednostranog racionalizma i uništavanja kulturnih formi koje je pronašao u Sokratu.

 Što manje želimo, to je manje bludi, odnosno – što manje želimo, to više podsećamo na bogove, to smo mirniji i to nas manje dotiču kletve običnih ljudi i njihovog neograničenog kapaciteta za pravljenje štete.

U najboljem slučaju čovek je najplemenitiji od svih životinja, ali odvojen od zakona i pravde, on je najgori. Mi ratujemo da bismo mogli živeti u miru. Nije dovoljna pobeda u ratu, već osmisliti mir. U suprotnom, nema sreće, jer nema vode i hrane. Siromaštvo je roditelj revolucije, ali i zločina. Miran čovek je srećan čovek.

Volim srpsku poslovicu “Njiva hoće motiku, a ne molitvu”, jer ona na interesantan način prikazuje dualnost naroda koji crkvi duguje svoju državu, ali takođe i naroda koji svedoči tome da se ruke moraju isprljati. Ima li negde zaista tih Bogova? Naše bi molitve trebalo da budu samo za opšte blagoslove, a ne za pojedinosti, jer Bog najbolje zna šta je dobro za nas, pa neka bude po Njegovoj volji.

 

 Kad je Filip Makedonski krenuo da zauzme Korint, svi žitelji grada pohitaju da čiste oružje i utvrđuju bedeme. Videvši to, Diogen izvuče iz podruma svoje čuveno bure i stade ga kotrljati ulicama. "Ne mogu" — govoraše on — "a da se na neki način ne pridružim ovim ljudima."

- Vuk Drašković, Odgovori

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

CINIČKA FILOZOFIJA POSTOJANJA U SISTEMIMA LAŽI  

 

 

 

 

"Sada se plašite kazne i molite za svoje živote, pa ću vas pustiti na slobodu, ako ne iz bilo kojeg drugog razloga, tako da možete videti razliku između grčkog kralja i varvarskog tiranina, tako da ne očekujte da ćete pretrpeti štetu od mene . Kralj ne ubija glasnike. "

- Aleksandar Veliki

 

 

 

  Korak velikog Aleksandra Makedonskog tresao je celu Heladu. Strah i divljenje sklanjali su narod sa puta kojim prolazi. Mlad, moćan, bogat i mudar, prolazio je pored čuvenog filozofa u buretu, Diogena, koji je stanovništvu odavao utisak najnesrećnijeg čoveka u gradu. Činilo se da Aleksandra ni najhrabriji nisu smeli čak ni da ga uhvate za pete ili mu poljube skute, no starog filozofa u buretu ništa od toga nije zanimalo. Njegov dugačak jezik Kralj je mogao veoma lako da iseče, ali takva bi pobeda svima delovala smešno. Zato, Aleksandar je kao izazov prepoznao da proba da Diogena usreći. Naravno, čuven je Diogenov odgovor “Ako želiš da mi učiniš, samo se malo pomeri, zaklanjaš mi sunce.”

Diogen je mislio da treba uništiti sve, na tragu ekstremnog odricanja i poniznosti, on je govorio da treba uništiti dvorce, pozorišta, igrališta, pa čak i hramove, kako niko ne bi bio bogat, pa čak ni bogovi. Za njega, onaj radi za grozd više, ne želi sebi dobro.

 

Trazim kosti kralja, tvoga oca. Ali ih ovde u prašini ne mogu razaznati od kostiju običnog roba.

- Diogenova poruka Aleksandru Velikom

 

“Ovo dete te sa sobom vodi kao skupu igračku.” bile su reči Diogena, upućene Aristotelu, Aleksandrovom učitelju. On je verovao da koliko god se igrao vojskama i narodima, ubijao i osvajao, on će zauvek biti krotko jagnje za prvog koji se setio da “potera vola po polju”. Zašto? Ubijaju se i vukovi i ptice, a kamo li mi, pa ipak opstaju. Priroda nameće borbu za opstanak, ali u očima Diogena, ne nameće podređivanje drugih živih bića. Kod nas, postoji poslovica “ Ideš hvataš zmije tuđim rukama” ili “Iza šest volova i ti, sine, guraš plug.” Diogen je, pored svega što je zamerao Aristotelovom učenju, Aleksandra ipak video kao vođu, kao primer, kao hrabrog, ambicioznog i sposobnog čoveka, koga ljudi žele da prate, te je za njega daleko veći greh bio kod onoga ko tera druge na nešto što sam ne radi, što se ne usuđuje, ko upravlja, a ne prlja rukave.

 

 

 

Zato sada idi bogovima, kuda te oči vode, a ja ću se truditi da ti se opet ne pojavim. Idi svojim novim učenicima, kada si ovog naučio da ruke natopi krvlju. Kada naučiš i druge da guše jedan drugoga, ali ne stenju ako ih neko davi, nemoj me opet uznemiravati.

- Diogenova poruka Aristotelu

 

   Ipak, čovek kao umno biće, sposoban je da bude nosilac moralnosti jer ima svest. On ne deluje samo prema instinktu, već sledi, uvek, nekakav cilj i svrhu, te zna šta hoće. Samim tim, čovek uvek može prevazići osnovne potrebe, koje se odnose samo na lične interese, i krenuti ka interesu zajednice. Mi nismo sami u društvu i svetu, mi smo članovi te zajednice, pa da bismo uopšte opstali, potrebno nam je da mu pripadamo. Dobro ne treba da se čini radi nečeg drugog, već radi dobra samog. To bi morao biti moralni zakon u svima nama, kada postupamo tako da ne očekujemo bilo šta za uzvrat, već priželjkujemo opšte dobro. Sa takvim ciljem i svrhom, može se reći da putujemo ka novom nivou duhovnosti, jer mi nismo trgovci – mi koristimo kategoričke imperative, izlazimo iz subjektivnog u objektivno, ukazujemo na postojanje opštevažećeg principa. Pokornost zakonu, koji smo pripisali sami sebi, jeste sloboda.

Heideggerov "Dasein" predstavlja biće koje razmatra sopstvenu smrtnost. "Dasein" se ne može razumeti izvan čovekovog odnosa prema svetu i drugima. Složenost kulturnih transformacija i ljudskog postojanja u savremenom društvu u kontektsu semiotičke disonance i otporu dekonstrukcije istorijskih diskursa oslikane su još u ilustrativnim obradama filozofskih ideja koje istražuje Masanori Ota, rekontekstualizujući ono što Niče uočava u, sada već praktično floskuli "Mislim, dakle postojim.", a to je da jedino vidimo da nešto misli, odnosno najverovatnije - neko postoji. Ali nikada nećemo imati dokaze da smo to u stvari zaista mi. 

Naša ontološka nesigurnost na fundamentalnom nivou podložna je različitim interpretacijama. Naša iskustva temelje stvarnost jer temelje percepciju. Njihova dekonstrukcija nas vodi ka identitetu, koji se usložnjava, razmnožava, postaje nestabilan medijskim uticajem, i prema Bodrijaru, hiperrealnošću i uništavanjem veze stvarnog i konstrukta. 

 

 

Ne bojim se armije lavova koje predvodi ovca; Bojim se vojske ovaca koju predvodi lav." 

- Aleksandar Veliki

 

  Pritajeni despotizam je prisutan gotovo svuda, ispod demokratije, liberalizma i svakodnevnog života, te mi živimo po zakonima za koje kažemo da važe za sve osim za nas, izuzetke. Kant nije bio pravnik, te je pod moralnim zakonom u nama i zvezdanim nebom iznad nas mislio na ljudski zakon svima neophodan. Moralnost je zapovest duše, koju ne moramo poštovati, ali onda se udaljavamo od oplemenjenja. Čoveku je prevashodno potreban put prema samom sebi, a onda i prema drugima.

   Potrebna nam je rekonstrukcija, jer negde smo ipak zapeli. Dobrotu i ljubav više ne možemo tražiti izvan sebe, već u nama samima, jer ona mora biti tu kako bismo je pružili. Moramo stati na vlastite noge, ili kako bi rekao Hegel, na vlastitu glavu, da bi izgradili novi i bolji svet. Gradimo svoj život tako da slobodom prevaziđemo kapitalizam, imperijalizam ili bilo kakvu drugu prepreku koju je čovek bio primoran da sazda. Potrebna nam je revolucija duha. Što više napredujemo uviđaćemo da naši strahovi, osude, nezadovoljstva, potiču od nas samih i spoznaćemo da smo na pravom kursu. Razum je neverovatnoa privilegija, ali instinkt koji nam ne može dati odgovor kao što to razum logički čini, može dati nešto drugo. Mi smo sposobni da gradimo svet zasnovan na etici i estetici. 

  Kant nam je izneo jedine dve stvari koje su jasno večne u našem vidokrugu, koje će nas ispunjavati sve više, što se više o njih ogledamo. On čini da nastane ideja za ‘Kritiku prakticnog uma’ gde kaže: ‘Pa dobro, ako bi preispitivanje postojanja Boga unesrećilo starog Lampea, onda neka mu praktični um garantuje njegovo postojanje…’ Nešto kao kod Tolstoja, gde na sredini Ane Karenjine Konstantin Ljevin uči o jednostavnosti pogleda na tvorca od običnog seljaka, baš zato što seljak u svoj um ne unosi preterano preispitivanje i sumnju, te uviđa jednostavnost življenja. Tako je to u životu. Pristojno vaspitani pravilom ‘Čini dobro, a ne zlo’ i “Ako neko treba da strada, nemoj od tvoje ruke’ (prema kosmičkim zakonima "ko ne plati, na mostu, platiće na Ćupriji" i bez tvog mešanja), treba da dozvolimo onima koji nisu tako vaspitani da čine zlo, pakosti, ako ih to ispunjava i možda pomogne njihovim frustracijama. Mi nismo sudije i ne treba da se svetimo, osveta je Božja, tako kaže Biblija.

  Zato živimo časno. Svi imaju izbor, pa nek žive kako žele, bez sufliranja. Na meni je da dajem primer, čak i ako nekad u tome ne uspem. Po Hristu, kao i po mnogim drugim verovanjima, ničemu drugom nema mesta. Zato sledimo Dučića:

  "Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.”

 

  Na slici “Zvezdana noć” Vinsenta Van Goga, pogotovo posle reči Irvinga Stouna, tumačeći iste teme sa drugim odnosom strasti i truda, vidimo sličan efekat uvučenosti i povezanosti sa radom koji čovek vrši. Naravno da koliko god smo predani, nećemo moći uvek da poštujemo svoj moralni sistem, da uvek govorimo istinu, niti da uvek poštujemo starije, jer moderni život od nas iziskuje druge vrednosti i stavove, ali ipak imamo dovoljno prostora da budemo svoji. Dakle, sve to biva, u krajnjem slučaju, kao i bogougodnost Ahmeda Nurudina, po božanskim načelima. Možda naivna i nezrela, ali svakako zdrava.

Naime, jedna od poznatih Budinih rečenica je "Radi na svom spasenju, ne obaziri se na druge.", je li tako? Naravno da ne. Ukoliko ste se zamislili nad tom rečenicom, klimnuli glavom i izgovorili nešto poput "Vau, zaista je u pravu." znajte da treba da posetite doktora, jer Buda je rekao "Radi na svom spasenju, ne zavisi od drugih." što ne samo da je drugačije, nego je skoro nemoguće protumačiti pogrešno, ali neki ljudi ipak u tome uspevaju. "Neka tvoj hram ne bude niko osim tebe samog" ne znači da drugi hramovi ne postoje, znači samo da se ti ne moliš u njima, čak i ako se u svom moliš za njih. Savršeno budističko društvo sastojalo bi se od mnogo mudrih ljudi koji nemaju više razloga da pomažu drugima, jer su pomogli sebi, učeći od drugih na bazi opšteg primera. Niko nije držao časove, već je ljudsko društvo počelo da primećuje i upražnjava promene koje ih čine blaženijima. Ako nas "niko neće sačuvati, osim nas samih, te sami moramo preći put", treba da se setimo da je poslovica "ne možeš pomoći onom ko pomoć ne želi" toliko govorena, da se ne zna ko ju je prvi zapisao. Ne radi se o tome da treba da se izolujemo i orijentišemo na svoju korist ili dobit, već da ne možemo početi ni od koga, no od sebe. Ne mogu vam prosuti sate čitanja imena mnogorukih božanstava i njihovih delovanja, molitvi i učenja, ali ono što mogu je da prenesem suštinu.

Ako smo na pogrešnom putu, svaka religija svojim učenjem ukazuje na to, makar ih promenili petnaest, te ako neku reč Isusovu protumačimo kako ne bi trebalo, pronaći ćemo grešku u svom ponašanju u nekoj drugoj misli. Teško za razumeti ali evo primera: ako postanemo samoživi, egoistični, oholi i bahati sa osećanjima drugih ljudi, tražeći od budističke, uslovno rečeno, "samocentriranosti" da bude izgovor za transmisiju, multiplikaciju i pojačanje naše pohlepe, nezasitosti i ponosa, hrišćanskih smrtnih greha, Buda će nam pokazati gde grešimo praktično prvom sledećom njegovom rečju u koju pogledamo. Na primer, "Mi smo rezultat onoga što učimo druge" i "Daruj, čak i ako imaš samo malo.", to su dve rečenice koje potpuno poništavaju "individualistički koncept", jer se očigledno odnose na interakciju sa drugima. Ako ljudi na koje ja utičem bivaju sve bolji, sve srećniji i mudriji, ja sam rezultat njihovog napretka, može li se svako na ovom svetu time pohvaliti? Mogu li ja? "Najveći poklon je dati nekome svoju svetlost" kaže Buda, dragi čitaoci, zatim ubedljivo najsilnija sugestija ikada izjavljena "Da vi razumete šta ja znam o darovanju, ne biste više ni jedan obrok u životu pojeli sami." Tako da, ako se uhvatite samo jedne misli poput "Korenu smeta ostatak biljke." kao pijan plota, opet je neverovatno da ne primetite čak ni suštinu molitve i mnogih svetskih religija - koja se odnosi na poništavanje ega i ličnosti.

      Postoji jedna stvar koju je Buda rekao koja me plaši, a to je "Koliko god svetih reči pročitaš, koliko god svetih reči izgovoriš, šta ti one pružaju ako ne deluješ u skladu sa njima?" i to je znak da nešto radim pogrešno. Međutim, ono što treba još više da me plaši, bez obzira na to da li se koncentrišem na sebe ili ne, je nepostojanje te vrste straha kod ljudi kojima je najpotrebniji. Evo deset esencijalnih citata, da još malo uhvatite nit, pa da zaključimo nešto.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KONTROVERZNA REALNOST U ZAJEDNIČKOM SEĆANJU

 

 

 

 

"Svaki čovek je tvorac sopstvenog zdravlja i bolesti."

- Buda

 

 

 

 

 

         Ne treba ti intuicija da vidiš da nešto ne valja. Naša nacionalna sudbina uvek se svodila na odabir između pokolja i pokoravanja, koje je Srbiji sinonim gubljenja časti, dostojanstva, autonomije i svake vrste internacionalnog ugleda. Ko zna zašto je tako. Počev od Kneza Lazara, do Drugog rata i kasnije na svakih nekoliko godina tokom kraja dvadesetog i početka dvadesetprvog veka. Neko uvek mora da pokaže zube. Da se niko ne bori, svet ne bi opstao, i zato se često govori o ljudima koji su bili očarani hrabrom borbom naše vojske. To su naivni ljudi čistog srca, kao što je Leo Ejmeri, Rajs i slični. Većina je zapravo nalik na Čerčila sa izjavama "Jugoslavija je pronašla svoju dušu!" zapravo zahvaljivala Gospodu što će neko da gine za slobodu, kako bi oni mogli oprati svoje prljave ruke ili i sami izbegli stradanja, te njihova naklonost i poštovanje našem narodu su kao kada neko potapše budalu po ramenu i postajemo žrtve "naše engleske braće". Ja sam naravno takođe duhom tamo gde mi je dom i ne saosećam sa Bugarskim vlastima, koje uvek u fioci drže belu zastavicu, za slučaj da zatreba, i jedan kratak bodež za kad se ambasadori okolnih zemalja okrenu da izađu iz njihove nacionalne kancelarije. Ne mislim da je pogrešno biti onaj koji je srcem i živcem uprt da čuva svoje i štiti porodicu i prijatelje, niti da ne treba ustati za slobodu i reći "Ovo neću trpeti!", međutim, ne treba se ni zavaravati da zbog toga uživamo nerazumnu količinu dobrog glasa među visokim državnim službenicima, pogotovo sada, kada su to sve samo priče daleke prošlosti. Zašto? Evo zašto.
    Lazar se borio za autonomiju, Karađorđe je sekao kada je trebalo, a 27. marta gotovo mirno smo izrazili,  na čelu sa mladim oficirima i kraljevom gardom, nezadovoljstvo zvaničnim odlukama države, odnosno očigledno premlakog premijera za naše prostore, Cvetkovića, da se potpiše Trojni Pakt, koji može ugroziti suverenitet teritorije na kojoj dvadeset miliona ljudi želi da živi slobodno. Takođe, Stojadinovićev plan okretanja prema fašističkoj Italiji bi teško zaživeo među vatrenim narodom, ali makar je bio plan, te je i sam Duče bio nezadovoljan neuspelim pokušajem ekonomskog oslanjanja na Srbiju, zbog čega mu je, izmeđuostalog, bilo znatno pogodnije da udari SHS postavljajući ideju o nezavisnosti Hrvatske, pod pretpostavkom da će to, zajedno sa atentatom na Aleksandra, koji je zvanično prepisan Paveliću uneti dovoljan haos da Italija proširi svoj uticaj, a da naša vlada ne može da reaguje, odnosno da se država rasparča. Na žalost celu situaciju je iskoristila buduća stranka nastala iz socijalističkog pokreta - Komunistička partija Jugoslavije i prisvojila upshe sebi, neosnovano naravno. Poenta agresije i kasnije sukoba bila je, naravno, činjenica da SSSR i Treći Rajh imaju ukrštenu interesnu zonu oko koje ne žele da kompromituju, a kao i uvek na Saveznike ne možemo da računamo čija god se vojska na kraju nađe na prostoru naše države i s obzirom na kolektivnu svest i narav našeg naroda, moralo je doći do Aprilskog rata, bez obzira što su Nemačka i SHS prethodno bili u privilegovanom odnosu robne razmene.

“Neka te svet promeni i ti ćeš moći da promeniš njega.”
- Ernesto Če Gevara

   Zašto sam ispričao priču o pripremi Drugog rata? Zato što je to takođe primer revolucije bez čvrstog lidera u političkom smislu. Za vreme revolucije u Francuskoj, najpoznatije revolucije modernog doba i simbola buržoazije, ubijeni su mnoge idejne vođe poput Robespjera i Dantona, takođe, entropija u javnom mnjenju i meseci krvavih ulica nisu morali izvesti Napoleona na čelo, mogao je to biti i neko mnogo gori od Luja, zbog kog je revolucija početa. Nikad se ne zna kako će eskalirati situacija i ko će zajahati talas nezadovoljstva naroda.
   Tu nema ničeg nenormalno, što kaže Popović, "Svetosavsko stado je rastureno i nikada se neće sastaviti." Taj raspad počeo je padom Nemanjića i nastavio se svim daljim raznovrsnim okupacijama, da bi konačno kroz namerno zapostavljene Balkanske ratove i Prvi svesti rat poginula većina heroja. Generacije potekle iz kraljevine Karađorđevića su ostavile potomstvo da raste u SFRJ zbog čega je tradicionalno poštenje i razum bio prisutan još uvek, ali vremenom čestitost polako nestaje jer sada decu vaspitavaju generacije rasle uz demonstracije, rat u Bosni i Hrvatskoj i haotični period pre prelaska na višestranački režim, pa mladi ljudi danas već ne znaju šta je Sremski front.
   Građanski rat je najgadnija tragedija koja može zadesiti naciju, a kod nas se obrazuje na svakih dvadeset do trideset godina. Pritom, istoriju piše pobednik pa su mnogi koji su proglašeni za idajnike i čija imena poprimaju negativnu konotaciju doprineli narodu više nego pobednici, a završili streljani, ražalovani, proterani ili osuđivani. Pogotovo posle Drugog rata. Narod na Balkanu je sklon podeli i neslaganju, a nesklon uočavanju zajedničkog neprijatelja.

Dočekaj vreme onakav kakvim te ono traži.
- Šekspir

    Petog oktobra, u prvim redovima stajali su, osim nekolicine BIA nameštaljki, ljudi koje je narod poštovao, pisci i drugi umetnici, lideri opozicije i druge vrste medijskih ličnosti, zajedno sa svetinom i, naravno, sa istim ciljem. Policija je uvek bila uštrojena da radi po volji vlasti, a ne da bude posrednik koji štiti narod od nezakonja. Tako, kao i sada, suzavci su gušili demonstrante i same organe reda usled prekomerne upotrebe, protiv pravila korišćenja predviđenog za sredstva za rasteravanje mase (a ne za onemogućenje funkcije respiratornog sistema i kolaps). Tada, kao i sada, svi smo bili proletarijat jer nije postojao neko ko nije ugrožen, a ljudi iz policije su takođe ljudi koji neće moći da prehrane porodicu ako ne izvršavaju naređenja. Naravno, postoje nemoralni ili glupi pojedinci među njima koji prekoračuju svoja ovlašćenja bez razloga, ali većina neće skinuti šlemove jer želi da zadrži krov nad glavom, te je to poziv izuzetno psihički težak u vreme revolucije.
   Poznato je kroz istoriju da nema bolje pozicije nego "zarobljenik u srpskoj vojsci" jer jedini verovatno i u vanrednom bezakonskom, odnosno ratnom stanju, imamo obraza da se ne iživljavamo nad povređenim oficirima neprijateljske vojske koji su nam pali u šake. Za svaku pohvalu je reći da neka vojska ima urođen ili makar stečen, ali neuništiv kodeks humanosti bez obzira na okolnosti. Definitivno je pitanje zašto policija ipak odlučuje da preteruje u sukobima sa građanima kao da su Gebelsi, a ne njihove primadone i štićenici.
   Za šta ćemo da se bunimo ako ne za svoju sudbinu i zašto da ustanemo ako ne od poniženja i izdaje? Ne samo zbog siromaštva, ne samo zbog zaborava i ne važi pravilo "Vi ste glasali, vi ga skidajte." Neka znaju koliko nas je nezadovoljnih, žašto da suzbijamo društveni angažman kada nema onih na koje situacija ne utiče.

Sve ratno umeće zasnivano je na prevari.
- Sun Tzu

  Važno je ne dozvoliti manipulaciju, kako onu zbog koje se bunimo, tako i onu koja se sprovodi tokom bune. Osim nameštaljki, važno je ne nasedati na trikove koji sa ciljem imaju da uključe odrđenu grupu ljudi, ali na neiskren način. Na primer, pre Staljingradske bitke, Viserjonovič nije mogao da motiviše narod Rusije da se bori za komunističke pobede. Zato je pozvao vladike da se obrate narodu i održao tradicionalno-istorijski monolog sa ikonama u rukama, zbog čega je pravoslavni narod odmah ustao da brani domovinu.

   Dakle, razmislimo o tome šta od koga dolazi. Zašto Staljin da mi govori da se borim za crkvu, tradiciju i majku Rusiju? Time izvlači samog sebe iz konteksta. Posmatrajmo koje reči dolaze od koga i da li ta osoba može to stvarno da misli.

   Još jedna stvar koju moramo znati je da nije poenta samo želeti dobro. To mislim na dva načina.
- Prvo, ne može se politika voditi otvoreno i amaterski, jer najbolje namere i iskrena želja najlakše izgube kontrolu od besa izazvanog prethodnom nepravdom, primer čega vidimo na televiziji od 1od5miliona pa na dalje vrlo često. Oni koji misle dobro ispadaju nekulturni jer im je dozlogrdilo more laži, ali probajmo da se smirimo, makar kada je najpotrebnije. Za staloženost i dostojanstvo, koliko situacija dopušta, treba se truditi. Treba se truditi oko mnogo stvari, izmeđuostalog, borba je i da Kosovo ne ostane otvorena rana, da se borimo sami i složno, da nam ne treba pomoć iz Moskve, jer ako ovako nastavimo, neće nam trebati ni ljotićevci, ni Mengele, ni Gering da nas unište.
- Drugo, neke dobre namere nisu praktične i podobne za ljude jer sadrže apstraktna politička promišljanja više nego praktičnu sliku realno povezanu za neku teritoriju i njene stanovnike, primer čega je princ Pavle, Oksfordovac koji polaže pravo na presto u Rusiji, ali ostaje odsečen, bez bliskosti sa sopstvenim narodom.

     Zatim da li treba da zaboravimo da su neki ljudi koji se ponovo pojavljuju već u ranijim godinama pokazali ko su? Da li je skupštinia kriva toliko da je zapalimo i iznosimo nameštaj ili je to institucija koja treba da služi svrsi jednog dana i za koju se borimo da spasimo, a ne da uništimo?
     U najmanju ruku nismo srećni, niti ponosni visokim funkcionerima republike, ali nismo ni vandali. Dakle - neka odu, neka se stari ne vrate i neka se u nekoga slije poverenje nacije.

 

 "Ništa nikada ne postoji u potpunosti samo, sve je uvek u relaciji sa svime drugim."

- Buda

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

HEROJI, LAŽI, AMANDMANI

 

 

 

 

 

 

 

"Šta će mi više kad ne mogu dva odela odjednom da obučem."

- Patrijarh Pavle

 

 

 

 

 

 

Bilo bi lepo da imamo svoje stigijske veštice, svoje Forside, da nam kažu da uglačamo štit i ne gledamo Meduzi u oči. Nekog ko će znati tačno da odredi šta treba da radimo kako bismo napredovali. Religija je trebalo da bude ta. Da nas drži na putu ka boljem, na putu prema svetlu, ali je - najpre u Engleskoj - zamenjuje politika, revolucija, i temelji se pad hrišćanstva i moderna filozofiji. Naravno da je to daleko pojednostavljeno posmatranje Evropske istoriografije, ali ono što su Hegel, Kont i Niče rekli da ćemo skupo platiti, tako se i dogodilo - materijalizam će lako postati nova religija.

Znate li za izreku: Ako želite da govorite, prvo se zapitajte: Da li je istina? Neophodno? Ljubazno? Krpiti odeću i koričiti knjige deci iz siromašnih porodica, popravljati krov, voziti se autobusom i voleti ljude oko sebe - sve su to stvari dostojne jednog vladike.  " Ako je Isus mogao da bude drvodelja, mogu i ja da popravljam krov, zar ne?" Sve drugo, bilo bi pomalo i čudno. Uostalom, zašto izazivati mržnju poniznih ljudi i bosti im oči sopstvenom mukom?

 

"Nemojte mene, braćo, kumim vas Bogom, nisam dostojan!"

-         Patrijarh Pavle

 

Svojim odricanjem i poniznošću, Pavle je bio možda jedini koji istinski nije želeo da postane patrijarh, a tu je ulogu ispunjavao u veoma teškom periodu za naciju. Duhovni vođa, i ako ne kao što je nekada bio, još uvek je važan uticaj na narod, i mnogo kasnije ostaje upamćen kao heroj naroda. Ali šta to zapravo znači?

 

"Kako mogu da spavam unutra, ako deca kisnu napolju?"

- Patrijarh Pavle

Bez pastira ovce neće postati stado. Nama vođa treba, jer hod čovekov je naizmenično ili bar mestimično padanje. Čovek, na kraju, ne zna ni kada je u pravu ni kada je na pravom putu. Prvo, ljudi su često smatrali da je neki drugi čovek bog, kao Dalai Lame, japanski carevi i faraoni. Deifikacija ili apoteoza je proces glorifikacije, obično nekog kralja, do božanstva.

Sledeći korak je da ljudi misle da je neko prorok poslat od boga, kao Muhamed. Razne ideje su se smenjivale, a ljudi sveta se do danas nisu usaglasili oko toga ko je njihov pravi i jedini heroj i da li im je uopšte dovoljan jedan.

Kako se postaje heroj? Kaže se da je heroj onaj koji živi u večitoj istini. To je neka čudna doza ludosti i narodske inteligencija koja učini da se neko nametne. Pomoćna okolnost je ako taj neko ima detinje "pošteno" lice, ne priča preterano mnogo i stalno izgleda zbunjeno, odnosno, kao da razmišlja. Takođe poznata osobina je i da se jednom mesečno povuče u kratku osamu. 

Ti heroji ne moraju nužno da čine čuda, možda je i bolje kad ih ne čine, jer su to često obmane. Počev od Egipta, pa zatim Rima, da Katoličke crkve u doba renesanse i dokumentovanim primerima korišćenja nauke nepoznate nepismenom narodu. Na primer, žena se moli da ostane trudna i u hramu boginji počne da kaplje mleko iz grudi ili voda iz oka, možda se promeni svetlost koja dolazi kroz prizme ili se čuje glas iz zidova. To su sve jednostavno scenirani trikovi koji su onomad narodu bili čuda, odnosno, "znakovi Božji". Sada je nauka stigla dalje i dala potporu ateističkom svetu, mada ko zna šta danas može biti ekvivalent takve obmane, mada i sam sve vreme čekam da prođe to vreme čuda i počne vreme racije.

Ljudi danas nemaju nade da će umreti, što kaze Dante. Ne znam na koliko bi se to načina moglo protumačiti, ali siguran sam da je sledeći najzanimljiviji: oni ne veruju da im smrt donosi išta osim večite praznine, ili čak patnje. 

 

“Kajanje je najbožanskije osećanje.”

- Sv. Siluan

 

Mojsije i drugi sinovi pustinje možda su i bili proroci. Niti se ističu, niti su ponizni. Biće da su oni ljudi čistog srca, ljudi koji su verovali u svoje reči. Njihov mir je bio u njima samima. Često heroji ne umeju ni pisati, niti su kako obrazovani, već obični seljaci sa vašara. 

Junak može biti i pisac i sveštenik, bitno je samo da narodu podari teoriju rešenja otvorenog problema koji se svima nameće bilo da je politički ili religijsli, a kao primere bih naveo bilo kog propovednika neke vrste revolucije ili ideologije. Odlična definicija koju sam pročitao negde je "Većina junaka su kanonisti neblagosiljani od pape". Fihte je zvao književnike prorocima ili sveštenicima koji "polko otkrivaju božansko čoveku".

Mi nikada nismo bili u dodiru sa velikim srcem vasione. Pesma je junaštvo slova, zato pesme treba pisati. U njih se može ugurati sve što čovek inače ne bi prihvatio. Polazi im za rukom da proture svašta pored glave najsujetnijeg čoveka, a da se on ne naljuti, a skoro svaka dobra pesma, pomalo je melanholična, jer pesma je ljubav, a melanholija je element svake plemenite i prave ljubavi. Tako da, ako ćemo se neke pesme stideti, bolje da se zastidimo na vreme.

 

"Da se povećaju plate? Zašto kad ni ove ne možemo da potrošimo." 

- Patrijarh Pavle

 

 

   Vlast bi ukinula izbore da oni mogu doneti promene. Elita se ponaša kao džukboks, a policija kao aparat za hvatanje plišanih igračaka u luna parku - ni od čega ne zavisi šta će i kada uhvatiti. Akademije nauke i umetnosti - nevidljive, mlitave institucije.

  Jedino gde važi ono "Korak napred, dva koraka nazad" je kada se oslonimo na Volterovo "Što više čitam više postižem i sve sam sigurniji da ne znam apsolutno ništa." Volimo svoje države, ali to radimo kao da ćutke i nepokretno držimo ženu na samrti, bez ikakve motivacije da joj pomognemo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

CIRKUS, RULET, CIRKUS

 

 

 

 

 

"Najgora je glupost udružena s vlašću."
- Ivo Andrić

 

 

 

 

 

 Položaj i pogled birača i vlasti uvek se znatno razlikovao. Neki ljudi to nikada neće moći da prihvate. Činjenica je da čitajući i razmišljajući o politici, možemo samo da naslutimo istinsku nesreću tog poziva.

Čitajući udžbenik iz istorije ne možemo razumeti ni skicu političke igranke ispod svakog omanjeg događaja, a kamo li rata, ali slušajući dobrog istoričara možemo uvideti ograničenje koje nam udžbenik nameće. Posle hiljada godina nazadovanja ljudske civilizacije, mogli smo očekivati momenat u kome mudraci ne mogu biti adekvatne figure za upravljanje državom. Rečima Platona, ne prihvatiti vlasti je prihvatiti inferiornog čoveka za vladara. Poštenje, iskrenost i čast više nisu karakteristike kvalitetnog državnika. Onaj ko to ne vidi, još uvek je dete.

Kako kažu, ako oko tebe ne kriju rogove, ti makar sakrij oreol.

 

"Ako su ovo kola naših episkopa, Bog ih video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?"

- Patrijarh Pavle

   

     Ipak. nemotivisani klinci nisu zaista velika briga i razlog tužnih lica političara. Da jesu, nešto bi se promenilo. Kažu da "Mladi ništa ne vide i ne čuju." Vidimo. Samo što deca masovno ćute, jer ne znaju kako da izađu iz prigušujuće mašine. Još je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na aktivnost i produktivnost.

    Čak i da je neki državnik valjan, često mu umeju zamerati da je spor, ali setite se: i Bog je spor, ali dostižan. Koliko puta se desilo u istoriji da ljudi zamrze nekog političara zbog odluke koju donosi po nekom pitanju, ne uzimajući u obzir ratne okolnosti ili ekonomsko stanje u svetu, a da ti isti ljudi takođe nikad nisu čuli za Kartaginu. 

    Počevši od Nemanjića optuživanih za pedofile i varvare, bez obzira na činjenicu da su očigledno bili znatno bistrije glave nego bilo koja druga dinastija tog vremena. Milutin nije imao realnih povoda da se ženi četiri puta, nego da se inati sa Vizantijom, Dušan koji je vodio oslobodilačke ratove i nije dobio oreol zbog stvari koje nikome drugome nisu smetale da ga danas slave. Tradicija se nastavlja sve do Nedića, Stojadinovića, Mihailovića, princa Pavla, čak i samog Aleksandra Karađorđevića koji je ocrnjeniji nego što je to potrebno, a istovremenog još nepotrebnijeg veličanja ličnosti kao što su Pašić i Broz.

    Nazad na svetske teme. I ako se bavio politički aktuelnim temama, Martin Luter King Jr, na osnovu dosadašnjih teza, nije bio nikakav političar, što jasno vidimo iz citata "Dođe vreme kada čovek mora da zauzme stav koji nije ni siguran, ni politički, ni popularan, ali mora ga zauzeti jer mu savest kaže da je to ispravno." Ovakve vrste idealista obično dovedu stradanjem do svog cilja ili gadnog neuspeha. Zašto? Otvorena borba protiv razvrata često će nas dovesti u ćorsokak, dok će nas neke vrste koketiranja često dovesti do pozicije sa koje možemo da nametnemo pravdu ili bar utabamo put novoj renesansi.

Političar je bio Napoleon: "U politici glupost nije hendikep." Delovanje Vinstona Čerčila takođe je veoma poznato kao "loše po sve ostale, dobro po Ujedinjeno Kraljevstvo". U politici obično sve ima cenu, a ako nešto štrči, onda se ne mora kupiti novcem. U igri su uvek i ucene i zavade. Možda se na kraju više isplati prihvatiti novac...

 

"Moja briga nije da li je Bog na našoj strani; moja najveća briga je da budem na božjoj strani, jer Bog je uvek u pravu."

Abraham Linkoln

 

   To je smešno, ne postoji niko ni u jednoj od zemalji porodica koja nije išla unaokolo. Nisu velike razlike između nas. Ni u naravi, ni u ičem drugom, sem jezika.
   Izgleda da smo i previše ostavili u ratovima. U najmanju ruku nema razloga da sebe dalje otuđujemo posle svega, da ne bi došlo do ovog.

 Na mnogim primerima slovenske istorije, kao što je "Jugoistočna Evropa ima potrebu za rasparčavanjem", mogli smo videti isprva neobjašnjive naprasne ideje koje postanu jednostavne i logične kada ih čitamo iz knjige. Ne bih precizirao zašto, ali sigurno je da za tako krupnu regionalnu temu postoji diplomatski odgovor iznad "To je jednostavno narav naroda." Jer zaista, to i nije naša ćud.

     Slični primeri iskaču skoro svakom promenom državnog sistema, kao što smo gledali i u Rusiji, Japanu, Francuskoj, Nemačkoj... Između redova "Umeća ratovanja", kao i "Vladaoca", javlja nam se ideja o tome da ako istinski volimo svoj narod, za njega možemo uraditi mnogo toga, ali samo ako smo spremni da ruke potopimo u krv. Ne samo to, nego i da dušu prodamo đavolu, jer od šljama drugačije nećemo isplivati na površinu. Zašto? Nikad neće loš na gorega. Kada krenu da te svlače, ti im se pridruži. 

 

 

" Lojalnost državi uvek. Lojalnost vladi, kada to zaslužuje."

Mark Tven

 

 

DOLAZIM SA JUGA: LOKALNA ŠIZMA

 

 

 

 

 Sve je prolazno, osim promena.

- Buda

 

 

 

 

 

 

 

    Zlo se uvek poziva na dobro, jedino je pitanje kakvo to dobro. Klasno, nacionalno, versko. Nacionalsocijalizam ne bi isprva stekao pratioce da nije, osim harizmatskog lidera, ljudima pričao o patriotizmu i obećavao predanje veličine i značaja kakvo su svi želeli, ali zapravo nisu imali, niti dobili.

    Primera ima mnogo, a na Balkanu se ginulo za ili zbog svakog svetskog zla. Nikad se nismo sećali kako je prošlo prethodni put. Ta zaboravnost je jedino pravo prokletstvo srpskog naroda. Teže je valjda pamtiti nego nastradati. Srbija je jedina od zemalja pobednica koja je prošla gore nego zemlje koje su izgubile, poput Nemaca. Dakle, u svim ratovima smo pobedili, ali ništa nam to nije vredelo.

 

    "Gubili su Obrenovići ratove, a snažili Srbiju. Da li je to poraz? A on (kralj Aleksandar I Karađorđević), evo, pobedio u svim ratovima, slavi ga ceo svet, a Srbija, biološki, na umoru. Da li je to pobeda?"

- Vuk Drašković, Aleksandar od Jugoslavije

 

    Tako dolazimo do suštinske razorne sile koja je učinila dvadeseti vek tako kobnim po slovenske zemlje u regionu, a naročito za najveću.  Naime, u svim pokrajinama države Nemačke žive Nemci. Na zapadu je to praksa. Svaki Englez je jednako Englez, kog god da je porekla, vere, klase. Na Balkanu se oko toga svađalo i oko toga se svađa. 

    Kada je Kralj Aleksandar stvarao Jugoslaviju, u njoj nije bilo Jugoslovena, osim možda njega samog i njegovih nekoliko prijatelja, koji su poklanjali teritorije koje je oslobodila srpska vojska. Izmeđuostalog zbog tog duga, kasnije je došlo do prepirki i rascepa. Naravno, može se govoriti o tome da je bio zaslepljen i previše okrenut nerealno progresivnim idejama i zameriti mu se što je bio član masonske lože, ali moramo posmatrati stvari u njihovom vremenskom okviru. Stotinama godina su mnoge značajne ličnosti visokog društva smatrale prestižnim članstva u masonskim ložama, a moguće je i da je društvena klima za proces ujedinjenja bila potencijalno pogodna. Svakako, stvari nisu bile toliko očigledne koliko se nama čine, a naš kralj, iako je grešio, savest mu je bila čista. Na žalost, pod stranim uticajima na narod, njegove ideje su samo napravile temelj i raščistile teren dolasku komunizma, što je on kasnije i uvideo, ali je nažalost ubijen u Marseju ubrzo potom. 

    Protiv agende nezavisnosti se zaista ne može boriti, jer akademici i uopšteno obrazovni sistem je usmeren na raskol. Evo, relativno skoro, novoustoličeni premijer "Severne Makedonije" Zoran Zaev je izjavio da su Makedonci bili administratori tokom drugog rata, te da su zajedno sa Bugarima oslobodili Skoplje. To je naravno smešna ideja jer je u to vreme Makedonija bila samo geografska odrednica u okviru velike države, ali narod neće osporiti reči Zaeva jer zaista, radi formiranja nacionalnog identiteta, potrebno je kreirati pseudokulturne i paraistorijske tvorevine kao što su priče o tome da u vardarskoj makedoniji žive naslednici Samuila.

 

“Nije Jugoslavija greška. Greška smo mi svi, ovakvi kakvi smo sad. Zlo je neprosvećena demokratija, a ne prosvećeni apsolutizam. I Platon se rugao obliku vladavine u kome trojica neukih mogu da nadglasaju Sokrata i njega.”

- Vuk Drašković, Aleksandar od Jugoslavije

 

"Koji Hristos, kakvo Jevanđelje, meni se pričinjavalo da svi oni nose koplja i mačeve." Ovo su reči akademika i jednog od najvećih umova u istoriji srpskog naroda, Milutina Milankovića, po izlasku iz patirijaršije prilikom predloga ideje o novom kalendaru. Milutin je bio Srbin pravoslavac koji je osmislio daleko precizniji kalendar nego što su to gregorijanski i vatikanski.

    U istoj državi, hrićšani su slavili dva Božića i dva Vaskrsa? Zašto je bolji kalendar rimskog imperatora Julija Cezara, koji je živeo pre pojave hrišćanstva?

 

“U ovome času, vaš kalendar se, gospodine Milankoviću, podudara sa gregorijanskim, sa vatikanskim kalendarom. I mi ga nećemo, jer je jeretički. Mi ćemo slaviti Božić i u maju, samo ne kad i Hrvati – omače se patrijarhu.”

- Vuk Drašković, Aleksandar od Jugoslavije

  

   Promena na demokratski i višestranački režim nas je takođe skupo koštala. Za početak, Boga, a kasnije i ljudskosti. Koliko priča možemo čuti o dešavanjima od pre 50 godina kada su ljudi skakali i skretali sa puta da pomognu drugima, kada se stanovi nisu zaključavalli i kada se stalno putovalo. Sve je to polako uvenulo.

   Iz nekog razloga, većina ljudi odbija da bude isti narod, da se ujedini nad jednom od najbogatijih kultura u Evropi i svetu. Oni ne žele da budu isti narod kao i njihovi susedi, ne žele da dele istoriju, već da je nemaju ili da je izmisle. Ono u šta svakako treba verovati su reči Vladete Jerotića: Mi smo judeohrišćani. Sveti Pavle je prošao vrlo rano kroz srpske zemlje. Zaista možemo mnogo više da podignemo nos.

 

“Čovek će pokoriti svet tako što će pokoriti sebe.”

- Zenon

 

Još uvek nisam uveren da bi neko mogao da pročita knjige:

- "Najveći zločini sadašnjice" o zločinima nad Srbima u Drugom Ratu

- "Nož" Vuka Draškovića, knjiga koja razjašnjava situaciju u Bosni

- "Ravnogorski pokret" Miloslava Samardžića o tragičnoj sudbini i borbama generala Dragoljuba Mihajlovića, Dragoslava Račića i Jugsolovenske Vojske u Otadžbini.

- "Za čast otadžbine" Antonija Đurića, o odbrani Beograda i majoru Dragutinu Gavriloviću o kome se, zajedno sa vojvodama Mišićem i Putnikom uči na prestižnim vojnim školama u Francuskoj i SAD-u

-  "Sudija", "Molitva Prva"  i “Ruski Konzul" knjiga Vuka Draškovića koja razjašnjava situacije Kosova, društva u Srbiji

- "Memoari Konstantina Fotića" o događajima koji su prethodili drugom svetskom ratu, politici Stojadinovića, Cvetkovića, princa Pavlu i uopšteno padu kraljevine

- "Vreme Laži" Danka Popovića, istorijski roman o seljacima, komunizmu i aneksiji istorije, gde se mogu naći neki od mojih omiljenih citata kao što su: Ne može komunizam pod šajkaču, razjureno je stado Svetog Save, Tito je lagao narod i narod je lagao Tita.

- Vladan Đorđević "Golgota"

- Uglješa Krstić "Na Sresmskom Frontu Zatišje" i "Ukrštena Sećanja" odvažni prvi antikomunistički memoari 

- Bulatović "Đavoli dolaze", o promašenim ljudima na svakom koraku koji u Beogradu u moderno doba vuku sve sa sobom u ponor, i "Rat je bio bolji", jer ljudi posle Drugog Rata nemaju šta da slave niti kome i gde da se vrate

A zatim i Radove Radovana Kalabića, Dr Željka Fajfrića, Antonija Đurića, Veljka Đurića, i drugih čije se knjige mogu pročitati na preko dvadeset jezika, ili dela iz štamparije Svete Gore, a da ne uvidi istinu o turobnim događajima ovog trna sveta kakav je Balkan. 

    Jedan od problema jeste to što ne učimo o Balkanskim ratovima "da se ne zameramo komšijama". Ljudski je praštati, ali je važnije znati istinu.

 

 "Samo preboljene bolesti se mogu opisati"

- Ivo Andrić

 

    Ponosan sam svog porekla. Volim raskalašnu i veseljačku narav mojih južnjaka, volim da saznajem o tome gde je moja porodica bila stotinama godina unazad i kakav je to ugled koji treba da očuvam. Volim visprenost, oštroumnost, direktnost, gostoprimstvo, duhovitost i iskustvo kao posledicu bogatog života srpskog seljaka. Potomci planinskih nomada sa Dinarida su ljudi među kojima se neće naći ni jedan naivan. 

    Koliko god da volim Šumadiju i Povardarje, Beograd bi takođe svakoga omađijao. Svakim korakom si sve sigurniji da si ovde rođen i bez obzira na lošu reklamu i netrpeljivost mojih zemljaka i drugih ljudi iz praktično cele Srbije, šta god se desi i kakvi god da smo, sam Beograd je neoboriv stub ponosa i lepote Srbije. 

      Ponajviše kude proste oni što su juče opanak izuli, tako je govorio moj deda. Da je u gradu zlo, ali da se makar od njega može pobeći. “Bolje je u kolibi pevati nego u dvoru plakati, mili moj.” Gradovi bi zavadili i dva oka u glavi, a kamo li čoveka, takvog kletog kakav jeste.

 

 

 Završio bih ovu glavu stihovima poslednjeg grčkog romantičara, Koste Uranija: 

„...popnite dušu kao zastavu na najvišu katarku,

nije istina da smo kasno stigli u svoje doba...“?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MUDROST PROVINCIJE, ŽIVOTA I SUDBINE

 

 

 

 

 

"Čovek koji ima jednu manu, slabiji je od onog koji ih ima sto."
- Jovan Dučić

 

 

 

 

 

     Oni koji su žrtve neoliberalnog kapitalizma i rada, od silne napetosti moraju brzo i efikasno isprazniti svu svoju muku. Najbrže pražnjenje se postiže porocima, alkohol, droga, seks, pa tako vladaju strogi zakoni, visoke kazne, pravila o redu, radu, nema mnogo vremena, ni izbora – potrebno je što pre dati užitak telu. Pohlepa, neverništvo, grehovi iz kojih samo izviru drugi – u čovečjem srcu, pohlepa ne samuje. Tu su verovatno i ostale “sedmine”, nezasitost, požuda, biće da, kada nas ošamute, kada sebi ubrizgamo koktel hormona u mozak, bez obzira na svu lepotu, na kraju ipak dođe savest da nam nalupa šamare i zategne ventil sa melatoninom.

Neki bi rekli da mi nismo žrtve liberalnog kapitalizma, već deca plišanog vaspitanja anti-adaptibilnih, odnosno neversitilnih socijalista koji traže zadovoljstvo u bludi, moć u novcu, jer ahistorični, apolitični trkači za uspehom smatraju da je vulgarnost poznavati naciju i misliti van prihvaćenog zvaničnog stava?

Mor je objasnio humanistički ili društveni hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo. Normativni hedonizam je kada hedonista vlada situacijom i postiže unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva. Njegovo zadovoljstvo posledica je slobode. Međutim, popularno i stereotipski se na čitav taj koncept pogrešno tumači, kroz prizmu upravo posustajanja pred iskušenjima niskih strasti, te je za savremenog čoveka svaki hedonizam dehumanizujuć. Pročitao sam jedan članak koji kaže da u Volterovom opisu Karla VII i njegove ljubavnice pominje se da su uvek bili srećni, pri čemu je njihova sreća zapravo bila u beskrajnom prožderavanju i pijankama. Ali kome se neće smučiti takva sreća? Ista konstatacija važi i za Rableov opis “srećnika”, koji nalaze utehu u zagrobnom životu, i to u besposlenosti, vinu i zlatnicima. Sve ovo navodi na sledeći zaključak: ljudi nisu u stanju ni da zamisle sreću, osim putem kontrasta.

 Onfre kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se radujemo i druge da obradujemo. Kažu da će hedonista uvek oplemeniti banalnost, dati viši smisao. Kant i ja delimo mišljenje da se na ovom svetu ništa se ne sastoji od jednostavnih delova, jer u njemu ništa jednostavno ne postoji. Od šolje čaja do moralnosti, sve se može satima analizirati, rastavljati, sastavljati.

Naša civilizacija nije preterano domišljata u zamišljanju blagostanja. Uvek predstavlja sreću kao suprotnost stvarnosti. U tom smislu, ni pesnički motiv radosnog proleća nije vezan samo za proces ponovnog rađanja prirode i povratka lasta, već za kraj zime koji je zapravo izvor radosti. Ako je nesreća glavobolja, utopija je kada glava ne boli, odnosno postoji minus, ali ne i plus. Plus je nedostatak minusa, svetlost nedostatak tame – povratak u prirodno, povratak u neutralno. Pokušaji zamišljanja savršenstva ne vode ničemu drugom, osim spoznaji sopstvene praznine.

Štajner, pod uticajem Getea, a u sukobu sa Frojdom, pokušava da dokaže značaj imaginacije, inspiracije i intuicije, koje su zapravo stvari koje umetnici najviše podstiču u ljudima. Tu počinje priča o značaju domaštavanja onoga što isprva ne možemo zamisliti, a samim time i opšte diskusije.

 

"Nije nacionalna umetnost ona koja opisuje nacionalnu istoriju i slika narodni život jer su to elementi samo spoljni i jeftini, originalna nacionalna umetnost traži dublje izvore, i to u odnosu čoveka prema njegovoj sudbini, što je izraženo samo u jednoj religiji koja je uvek produkt jedne totalne i sopstvene ideje o životu.“

Jovan Dučić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

IRITACIJE GUBITKA PAMĆENJA

 

 

 

"Samo onaj koji gleda u budućnost može razumeti sadašnjost."

Zoran Đinđić

 

 

 

Umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije.  Po rečima Pabla Pikasa "Svako dete je umetnik. Problem je samo kako da ostane umetnik i kada odraste." i "Umetnost je laž koja nam omogućava da uvidimo istinu." Deca svojom subjektivnom predstavom onoga što vide spravljaju svoju istinu. Nije im važno kojom će bojicom nacrtati slona, kao što Van Gogu nije bitno da plavom bojom ofarba nebo.

Još uvek smatramo da umetnost prevagne u odnosu na svoje protivnike, jer nauka toliko malo zna da nam ume biti smešna, a slava i rat prolaze u trenu oka, dok piramide drže svoj sjaj i posle hiljada godina. Sazrevanjem, više obraćamo pažnju na svoja čula i na to da stvari predstavimo realistično i zato Pikaso ukazuje na to da je teško osloboditi se okova. Opšte je prihvaćeno da deca ne umeju da lažu, mada ako je umetnost laž, a deca umetnici, da li je Pikaso kontradiktoran? Ovo bih objasnio ovako: ta laž koju deca ostave na papiru iskrenija je od istine koju ostavljaju odrasli ljudi. Na ove reči nadovezuje se francuski slikar Edgar Dega rečenicom "Slikanje je jednostavno kada ne znate kako, ali vrlo teško kada znate." Dete će lako, makar prstima, nanositi boju, a kada dođe u neke godine, čovek teško da će nacrtati cvet onako kako ga samo on vidi. Verovatno je za to kriva kočnica straha od reakcije sredine.

 "Sanjam svoje slike i slikam svoje snove." kaže Vinsent Van Gog. Možda je to lucidna tajna velikih umetnika. Jedno od novijih shvatanja, razvojem tehnologije proanalzim u odgovoru grčkoj ideji o mimezisu, američkog  režisera Vudi Alena uz satirični komentar "Život ne imitira umetnost, život imitira jeftini TV program."

  Što više o tome mislimo, to će tužnije postati, ali ne treba da očajavamo. Zašto? Završio bih rečima irskog pisca Oskara Vajlda, "Umetnost je jedina ozbiljna stvar na svetu, a umetnici jedini ljudi koji nikada nisu ozbiljni." Ako je zaista tako, zašto bismo onda i mi ozbiljno o tome pričali?

 

Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu.

- Jovan Dučić

 

U slikama Paje Jovanovića, Uroša Predića, u filmovima Kusturice, Paskaljevića, Dragojevića, ili muzici Smaka, Bijelog Dugmeta, spisima Andrića, Crnjanskog, mi možda još uvek možemo prepoznati neke iskonske izvore duha ovog naroda, od istorijskog predanja, ljubavi, patnje.

Na primer, na mestu gde se odigrala Kosovska bitka, podignut je spomenik Gazimestan, koji je postao mesto hodočašća i sećanja na kosovske junake. Ovaj spomenik, izgrađen tokom Kraljevine Jugoslavije, predstavlja simbol srpske vere i nacionalne borbe. Kosovska tema je često prisutna u savremenoj srpskoj umetnosti, poput filmova Emira Kusturice i romana Dobrice Ćosića. Ova umetnička dela često prikazuju Kosovo kao mesto duhovne borbe i žrtve, ali i kao prostor konflikta i patnje. U eseju možete istražiti kako savremeni umetnici interpretiraju i redefinišu kosovski mit u kontekstu savremenih političkih i društvenih dešavanja.

Osim toga, kada je reč o muzici sa kraja dvadesetog veka, ona nostalgično povlači misli prema nekom svetu čiji znaci polako nestaju, a slovenski duh na Balkanu nestaje zajedno sa tim promenama. Zato je umetnost važno prepoznati i razumeti, vratiti se zajedničkom izvoru i radovati se onome što deli ceo naš brdoviti region.

 

"Nije nacionalna umetnost ona koja opisuje nacionalnu istoriju i slika narodni život jer su to elementi samo spoljni i jeftini, originalna nacionalna umetnost traži dublje izvore, i to u odnosu čoveka prema njegovoj sudbini, što je izraženo samo u jednoj religiji koja je uvek produkt jedne totalne i sopstvene ideje o životu.“  

-Jovan Dučić

 

Zarobljeni između gubitka identiteta i neostvarene želje za kreiranjem novog, stvaramo jedino kompromis koji se zasniva na težnji za prikazivanjem sebe kroz idealne parameter u digitalnom svetu, ali zapravo, mi svoj identitet već imamo, kako kolektivni, tako i individualni identitet koji je gradi nacija, zatim porodica, prijatelji, zatim mi sami. “Nesta prijatelja, Nesta Blaga.” – tako se govorilo u Šumadiji. Svi mi imamo svoje mesto ovde.

Eskapizam kreira simulaciju socijalnog habitusa koji je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Konformizam kao stil življenja nalaže da je mnogo jednostavnije boraviti i živeti u takvoj stvarnosti, bez veštačkih osmeha na licima, čije je dublje značenje jedino grč - koji oslikava stalno nastojanje da svoje želje stavimo u okvir postojećeg sveta.

A gde će kruška, no pod krušku? 

 

 

"Ujedinjenjem snaga i mudrošću, možemo izgraditi carstvo koje će trajati vekovima."

Stefan Nemanja

 

 

 

 

 

 

 

 POVERENJE, SNOVI, VEKOVI

 

 

 

 

 

"Pravda je svetlost koja osvetljava put, ali samo u slozi možemo kročiti njime."

Stefan Prvovenčani

 

 

 

 

 

Onog koji narod izda, ni metak ga neće. Za one koji imaju mnogo sreće ili im se nešto lepo desi, korejski narod govori “Mora da si u prošlom životu spasio državu.” Negde u kolektivnoj svesti nacije ostala je još uvek ideja da je najveća čast za koju ćeš biti nagrađen čak i u sledećem životu upravo spasiti svoj narod. Ali ko je taj Bog za nas? Ko će nas to nagraditi?

    Evropskim hrišćanima je nametnuta semitska vera. Samo narod koji ima svoju sopstvenu religiju može stvoriti nacionalnu umetnost, kao Egipat, Grčka i Japan. Istorija umetnosti nije bila drugo nego istorija religije. Tako ne postoji italijanska, engleska, francuska, ruska umetnost. Tu postoji samo hrišćanska. Mikelanđelo, Rafael i Leonardo nisu predstavnici italijanske umetnosti, a još je manje to Dante ili Makijaveli. Oni svi su predstavnici neopagizma, i rane hrišćanske umetnosti.

   Da su Sloveni zadržali svoja božanstva i da su Latini ostali pri svojim primitivnim božanstvima, ne primajući grčki Olimp za svoje nebo, imali bi neku vrstu zajedničke nacionalne umetnosti, opštepoznatog folklore, konca koji se provlači od od Sibira do Vardara, ali ipak, Bog nas je podelio. Ali nekad je, kako to i biva, bilo mnogo drugačije.

 

"Mir je najdragocenije blago koje vladar može ostaviti svom narodu."

Sveti Kralj Vladislav

 

   Kralj Stefan Milutin je bio poznat po svojoj pobožnosti i izgradnji mnogobrojnih crkava. Jednom prilikom je rekao: "Bolje je graditi crkve nego vojske, jer je molitva moćnija od mača."  Molitva je zaista čudna strvar.  Ne znam kako to ranije nisam primetio, ali najlepša pesma jednog pesnika za mene obično ima izgled molitve. Najlepša slika jednog slikara ima izgled ikone. Sve su umetnosti isprva bile u službi religije. Zato je laž u dnu svakog onog pokreta koji ne dolazi iz najdubljeg dela čoveka: vere. 
    U mojoj glavi, molitve su kao pesme, a pesme snovi. Kad jedan pesnik piše o drugom, to je interesantnije čitati nego kada piše kritičar. Dvojica koji veruju bolje se razumeju, nego onaj koji sumnja. Dvojica koji se igraju, više se zabavljaju nego onaj koji posmatra. Mislim da samo zli i nevaspitani ljudi ne vole pesme. 
    Za sve nas, molitva nikada nije gotova, pesma se uvek nastavlja, zbirka nikada nije puna. Nema nijedne za koju njen pisac misli da više ne treba da se menja. Verovatno su među nama najbolji oni koji misle da sve treba ispočetka da se piše, da može još, da može bolje i da molitva mora da nastavi. Jer nema te reči koju je svet čekao da jednom bude kazana, bez da je najzad i dočeka. Sve će jednom biti rečeno, ali moramo dalje da tragamo, ponovo da pokušavamo.

  Na ulici je previše je tuznih lica i omladine koja ništa ne poštuje jer nju niko ne poštuje. Fali nam mnogo dobrote i stila. Da li bi bilo drugačije kada bi više ljudi živelo u trenutku?

 

 Ne obara se svako drvo prvim udarcem. 

(Srpska narodna poslovica)

 

     Osnovni rat haosa je rat informacijama, zato slavimo skladnost, a ne jedinstvo. Zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.

     Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom kada to radimo, jer ako jedemo bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav ili kurjak. S kim ćemo sesti da jedemo? Hoćemo li sesti sa poročnima? Da li bi Isus sa njima seo? Poroci su stvar bogatih i besposlenih, ali ko sam ja da im to kažem. Oni to mogu da shvate i sami jer nesamokritičnost je glavni uzrok vođenja tuđih briga.

 

"Ne možemo čekati da nam sloboda bude data. Moramo je sami izboriti."

Zoran Đinđić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POMEN KODA ZAJEDNIŠTVU

 

 

 

 

 

"Kraljevstvo se ne osvaja silom, već mudrošću i pravdom."

Car Dušan Silni

Uprkos svim nadanjima, današnji Balkan, slično Americi, pokazuje veliki neuspeh stvaranja multikulturnog društva. Svi potičemo iz istog plemenskog društva koje je slavilo Kupala noć (hrišćanski Ivanjdan), kao letnji festival sa paljenjem vatre, plesanjem, pevanjem, i gozbama u ime bogova plodnosti.

Nismo uspeli u očuvanju narodnih epova. Ne jer su to najbolje pesme ikada napisane, nego jer je važno znati kroz šta su prolazili ljudi bez kojih ne bismo postojali. Niko ne očekuje da je Ep o Gilgamešu bolje napisan nego savremena književnost današnjeg područja Iraka, ali važno je razumeti kulturno-istorijski kontekst.

Njegoš, u svom epohalnom delu Gorski vijenac, ističe važnost borbe za slobodu i pravdu. On je napisao: „Ko nije s nama, taj je protiv nas!“ Za Njegoša, borba je neizbežna i ključna za očuvanje identiteta i autonomij, a etički kodeks jedino se može crpeti iz vere. „Šta je čovek bez duše, bez vera?“ Ovo ukazuje na to da je unutrašnja snaga i moralni kompas presudan za otpor protiv zla i nepravde. No, za koruptivnog čoveka Balkana, to je ipak nemoguće.

Osim njegoša, svakako da je naš kraj pun velikih teoloških mislilaca, koje nismo želeli da slušamo. Vladika Nikolaj je često govorio o važnosti ljubavi i praštanja. U Psalmu je napisao: „Ljubav je izvor svega dobrog, a praštanje oslobađa dušu.“ U Teoduliji je rekao: „Društvo koje zaboravi na moralne principe i božanske zakone, osudjeno je na propast.“

Monah Kalist je naglašavao važnost dubljeg duhovnog života i verovanja u Božju providnost. On je rekao: „Bez duhovnog života, čovek je kao brod bez kormila.“ Ovo ukazuje na značaj duhovne usmerenosti u vođenju života.

 

 "Sloboda se ne poklanja, ona se osvaja hrabrošću i krvlju."

Petar I Karađorđević

 

U kolo uđeš kada hoćeš, a iz kola izlaziš kad te puste. Mi iz svog kola puštamo, i ako delimo istu istoriju. Iste osvajače, iste zločine, istom krvlju su zalivana polja i od istog žita smo pravili hleb.

Knez Miloš je jednom prilikom rekao svom sinu Mihailu: "Ako želiš da vladaš Srbima, moraš ih prvo upoznati, a zatim i razumeti." Mihailo je ovu mudrost primenjivao tokom cele svoje vladavine.

Naš kralj je sa ponosom Vidovdanskim ustavom želeo da nastavi prema panslovenskom ujedinjenju, kaon a Slovenskom kongresu iz 1948. u Pragu. U želji da objedinimo svoje, svakako već neprimetno različite, identitete, životi su davani za oslobođenje za vreme Prvog rata.

Na svojoj koži, svi mi osećamo sukob generacija, jer živimo nezdravi antikonzervativistički postmodernizam. Postoji jedna zdrava doza tradicije kojoj svi treba da budemo odani. makar ja tako mislim. Novo je često nepromišljeno i nekvalitetno. Takođe, postoji doza nacionalizma koju treba držati: (Da razjasnim jednom za svagda, nacizam, ili nacionalsocijalizam, je ideološki pokret koji se razvija u prvoj polovini dvadesetog veka u Nemačkoj, blizak fašizmu, šovinizmu, segregaciji, ksenofobiji i rasizmu, dok je nacionalizam sinonim patriotizmu, za šta postoji domaća reč domoljublje ili rodoljublje) rakija je uvek bolja od viskija.  

Džin i tekila nisu sa nama na ovom podneblju ni blizu dugo koliko i rakija. Ipak, to su moja omiljena pića, a većina roditelja ne želi ni da ih pomiriše. To su verovatno tragovi evropske, i uopšte zapadne, tekovine, koje vidimo na omladini jer država ne uspeva da nametne sopstvenu kulturu kao poželjnu. Delom jer nas čitava hemisfera na koju se ugledamo prikazuje kao jadnike. Ko bi rekao da ta stara propaganda još uvek nije gotova?

 

"Nema većeg greha od izdaje svog naroda."

 Draža Mihajlović

 

Draža je voleo planine i često je govorio da se oseća najživljim kada je u planinama. Ova ljubav prema prirodi mu je dala snagu i izdržljivost u borbi. Jednom je rekao: "U planinama, čovek je slobodan, ali mora biti i mudar."

Mihailović je često govorio da cilj ne opravdava sredstva. Bio je poznat po svojoj tvrdnji da "nema pobede bez časti." Ovo ga je izdvojilo od drugih vođa koji su bili spremni da koriste svaku metodu za postizanje cilja.

Na suđenju, kada su ga pitali za poslednju reč, Draža je rekao: "Moja savest je čista. Borio sam se za svoj narod i za njegovu slobodu. Ako zbog toga moram umreti, neka tako bude."

 

“Naš narod je uvek bio na pravoj strani istorije, i takav mora ostati."

Draža Mihajlović

 

  Srbin zapada, odnosno za zapadni svet, Srbin je ćelavi debeljko duge brada, ratni kriminalac bez mozga, praktično životinja, Srbija - kraljevstvo varvara. Crna Gora - oaza za bekstvo kriminalca. Istočni Srbin - heroj. Srbija - divno veselo mesto gde ljudi žele da dođu kada se penzionišu, da uživaju u najboljoj hrani sa dobrim i časnim ljudima. U dočeku gostoprimljivi, a u ratu hrabri i snažni, dostojanstveni i često predstavljeni gotovo avangardno, a ne varvarski. Ipak, Francuska, Engleska i Amerika su mnogo češći pomen nego Japan, Indija i Kina. Još kada je Spomenik zahvalnosti Francuskoj bio pokriven. Četrdesetih i devedesetih, ako ne inače, mogli smo da vidimo svu ljubav koju čitava jedna hemisfera gaji prema nama.
    Nije loše, još da sredim džin i pristup devojkama i složiću se sa roditeljima? Dobro, možda treba da poradim i na želji da budem u centru pažnje. Postoje tri velika zla na ovom svetu: poroci, dosada i potrebe. Dosada je možda i najgora, kao neka vrsta korena.
 Nazad na roditelje, kako kaže Ruso "Ništa znacajnije ne može uciniti otac za svoju decu, nego to da voli njihovu majku.". S obzirom da se roditelji ne izvinjavaju kada nisu u pravu ili kada kažu nešto što te eventualno povredi, to je definitivno najbolja stvar koju mogu da prirede - da se vole, a jedini razlog što im se to prašta je Bejkonova misao "Roditeljsko zadovoljstvo je tajno, kao što su tajne i njihove tuge i strahovi." - zato što nas štite od svojih problema. Ipak, oni uvek na nama ostavljaju makar kakav lanac, a Šiler kaže da "Bilo da su lanci od celika ili svile – oni su i dalje lanci.", tako da ako mi ispadnemo nakaradno, zašto nas žele da tuku? "Zašto ne istući učitelja zbog učenikovog lošeg ponašanja?" kaže Diogen.

 

Srbija, sa svojom slovenskom okolinom, se može ponositi Sretenskim ustavom kao najliberalnijim u tadašnjoj Evropi, Nemanjićkim srebrnim kašikama, u burnom region mešanih kulturnih uticaja, Koliko god nas ubeđivali da smo samo mali varvari iz slepog creva Evrope.

Reforme često nisu popularne, ali su neophodne za napredak. Tokom protesta 1996/97, Đinđić je bio jedan od glavnih vođa opozicije. Njegov energičan i hrabar pristup inspirisao je mnoge mlade ljude da se pridruže protestima. Jednom prilikom, dok su protestanti prolazili pored vojnog kordona, Đinđić je hrabro stao ispred svojih pristalica i rekao: "Ako se boje naroda, neka pucaju u mene."